Putopisi:

 - London

  - Istanbul




Rock 'n' roll obilazak Londona

 


 

Piše: Blažo Guzina
putnik Kon Tiki travela

 


Napomena: članak pod istim naslovom objavljen je u nešto kraćem obliku u broju 46 časopisa Svet na dlanu. Priloženo je i osam fotografija. Izdavač: Kon Tiki travel (jul 2011).

 

 

Dobar način da učinite nešto za svoju dušu, što će vam sigurno promeniti i oplemeniti život, jeste da posetite London. Ali, pored običnog turističkog obilaska, koji podrazumeva Pikadili, Big Ben i Vestminster, vredi videti i znamenitosti iz istorije rok muzike; ne samo zbog uspomene na britanske muzičke zlatne šezdesete, već uopšte, zbog izreke: "Kad bi rok 'n' rol bio olimpijska disciplina, Britanci bi osvojili zlatnu, srebrnu i bronzanu medalju". Pritom, ukoliko želite da se upoznate sa znamenitostima rokenrola, dva grada su nezaobilazna: Liverpul i London. Obilaskom Liverpula bavićemo se drugi put, a sada ćemo proći kroz London Bitlsa i Roling Stounsa, i ne samo njih, već i mnogih drugih kojima su ove dve grupe bile nadahnuće i podstrek.
Britanci su se odužili legendi roka, Džonu Lenonu, nazvavši aerodrom u Liverpulu njegovim imenom. U mnogim gradovima, na svim kontinentima, dali su nekoj lepoj ulici ime Džona Lenona, a u Hamburgu postoji trg - The Beatles Platz. Čuvena liverpulska grupa the Beatles, se, u vreme dok je još bila nepoznata, posle burnih noći silovitih, žestokih svirki sa Tonijem Šeridanom i još nekoliko poznatih britanskih sastava u Hamburgu, vratila u rodni grad i, osim redovnih nastupa u klubu Cavern, tokom 1962. pripremala za snimanje prve ploče. Bilo je potrebno skoro svakodnevno svirati tri godine, preživeti smrt člana grupe - Stjuarta Satklifa, zameniti bubnjara Pita Besta, na čije mesto je došao Ringo Star, da bi sirovi dijamant bio izbrušen i počeo da blista u punom sjaju. Sve ostalo je istorija. A važan deo istorije predstavlja i njihov prelazak iz Liverpula u London.

 

Pozorište duginih boja

 

U to vreme mnogi muzičari živeli su i stvarali u siromašnom delu severnog Londona, Finsberiju (Finsbury), u kome se nalazi čuvena koncertna dvorana Rainbow theatre. Zbog toga obilazak Londona valja započeti upravo odavde.

U Finsberiju i danas žive ljudi svih rasa i nijansi boje kože, što na neki način opravdava i ime dvorane - Dugino pozorište, u suprotnosti beloj boji njegove fasade u stilu art dekoa. I tada i sada, ovaj radnički deo Londona privlačio je i pružao gostoprimstvo doseljenicima sa svih kontinenata. Kada su došli u London, 1963. godine, Bitlsi su svirali u Finsberiju, a njihovi obožavaoci stigli su za njima.

Deset godina kasnije, posle teške krize i lečenja od zavisnosti od opijata, Erik Klepton će upravo koncertom u Duginom pozorištu krunisati svoj veliki kambek. Nastup će biti snimljen uživo i objavljen na novom albumu.
Razlog uzimanja prevelike količine heroina bila je neuzvraćena ljubav; Klepton je u to vreme bio zaljubljen u nekadašnju manekenku i glumicu, Peti Bojd Harison, ženu svog velikog prijatelja Džordža Harisona. Njoj je komponovao i posvetio jednu od najlepših ljubavnih pesama svih vremena - Lejla.

Kada je u oktobru 1979. došao u Beograd, veličanstveni koncert u dvorani Pionir započeo je upravo pesmom Lejla. Nastup je trajao duže nego što je predviđeno, jer se velikan gitare, spororuki (slowhand) Klepton, oduševio onim što je ugledao u prvom redu. Duhoviti Kleptonovi obožavaoci razapeli su celom širinom prvog reda slušališta belo platno na kome je crnim slovima bilo napisano - Welcome maestro.

Što se tiče Peti, ranije Bojd, a posle udaje - Harison, to je žena koja je doživela da joj bude posvećeno nekoliko lepih ljubavnih pesama.

Naime, pored nesrećno zaljubljenog Kleptona, njoj je prvo komponovao suprug, Džordž Harison. Najčuvenije od njegovih ljubavnih pesama su "Old Brown Shoe" (Stara smeđa cipela) i "Something" (Nešto). Za kompoziciju "Something" je legendarni Frenk Sinatra, neprevaziđeni izvođač takođe izuzetno lepe pesme - "Strangers in the night", rekao da je smatra najlepšom ljubavnom pesmom ikada napisanom. Kada se, posle nekoliko godina, Peti razvela od Harisona i 1979. udala za Kleptona, on joj je komponovao još jednu pesmu - "Wonderful tonight" (Večeras si divna).

 

Plamen Džimijeve gitare

 

Sledeći od velikana koji su svirali u dvorani Rainbow theatre je Frenk Zapa. Razdragani ljubitelji njegove muzike, "hladni" Englezi, popeli su se na pozornicu i u opštem metežu nehotice ga bacili u orkestarsku jamu. Mesecima posle toga bio je u gipsu.

Za razliku od ovog burnog nastupa, gostovanje Frenka Zape na prostorima nekadašnje Jugoslavije ostalo je zapamćeno po malom skandalu u Ljubljani, glavnom gradu Slovenije. Zapanjen neverovatno hladnim prijemom na koncertu u Ljubljani Zapa je, da bi "probudio" slovenačko slušalište skinuo šešir, bacio ga pod noge, žestoko gazio i vikao: "This is people of Slovenia". Međutim, ni to dramatično, figurativno gaženje slovenačkog naroda nije pomoglo da se gledalište zagreje.

No, vratimo se, "hladnim" Englezima i novopridošlim rokenrol snagama. Krajem šezdesetih godina, s druge strane okeana, došao je tada nepoznati tamnoputi gitarista, Džimi Hendriks, da upravo ovde doživi meteorski uspon. Pošto je pre njega Pit Taunsend, gitarista grupe Who, započeo sa neobuzdanim razbijanjem gitare pri kraju nastupa u Duginom pozorištu, Hendriks je otišao korak dalje. Sa pozornice Rainbow theatre, jedne noći marta 1967, najavili su polazak na svetsku turneju nezaboravni Walker Brothers. Hendriks je sa svojim bubnjarem i basistom svirao pre njih, kao predgrupa. Te večeri je prvi put prelio benzinom gitaru fender stratocaster i zapalio je. Završio je u bolnici, zbog lakših opekotina prstiju, a gitara je nekim čudom "preživela". Kasnije su novinari objavili da je nagorelu gitaru dobio na poklon, za uspomenu, Frenk Zapa, ali je dokazano da to nije Džimijeva gitara.

U fantastičnom gitarskom umeću levorukog dečka iz Siatla, čija muzika je dobila naziv acid rock, njegovi savremenici mogli su da uživaju, na žalost, još samo tri godine, jer će se ubrzo i Hendriks pridružiti "Klubu 27-godišnjaka", onih koji su umrli sa 27 godina (Brajen Džouns, Džim Morison, Dženis Džoplin i, mnogo godina kasnije, Kurt Kobein).

Uzgred, kada su majku Kurta Kobeina obavestili da je u Londonu otvoren Klub 27, u spomen na čuvene muzičare, ona je rekla: "Ma kakav klub 27, to je klub budala". Njena opora primedba na račun onih koji su iznenada umrli ili su se ubili kada su imali 27 godina, ne odnosi se na Hendriksa, jer su nedavno objavljeni šokantni podaci koji su dugo bili skrivani. On se nije nehotice ubio, kako se mislilo, nije se opio vinom, niti je bio drogiran, kako je u lažnom, falsifikovanom lekarskom nalazu pisalo, već su ga ugušili i praktično udavili sipajući mu vino u usta pripadnici jedne američke službe. Zašto? Zato jer je neki karijerista hteo da sebi prida važnost i obezbedi brzo napredovanje, proglasivši Hendriksa svojevrsnim "neprijateljem naroda", jer je davao dobrovoljne priloge organizaciji Black Panters. Nešto kasnije doći ćemo i u deo Londona u kome je proveo poslednje dane.

Inače, upravo u Duginom pozorištu i momci iz grupe Pink Flojd svirali su i isprobali kako ljubitelji prihvataju pesme koje će kasnije postati nezaboravni zvučni doživljaj, ovekovečen na njihovom veličanstvenom albumu Dark Side of the Moon.

Dvorana Rainbow theatre, sa 3040 sedišta, tri puta je menjala ime i namenu. Najpre je, od 1930. godine bila bioskop Finsbury Astoria, zatim koncertna dvorana Odeon i na kraju crkva. Dok je služila za koncerte, u njoj su Bitlsi nastupali decembra 1963. Predstava se zvala Beatles Christmas Show. Grupa The Beach Boys snimila je ovde album Live In London, 1968, a grupa Genesis je često svirala i snimila nekoliko pesama za vreme nastupa "Live at the Rainbow Theatre" oktobra 1973. Danas, ovo pozorište u kome se događala rok 'n' rol istorija, pripada jednoj brazilskoj religioznoj sekti. Na ulazu, u sredini predvorja je vodoskok sa zlatnim ribicama i veštačkim lokvanjem. Uspomenu na Rainbow theatre i njegovu burnu muzičku istoriju čuva mala mesingana ploča pored ulaznih vrata, na kojoj piše - ovo je nekada bilo Dugino pozorište. Gledaocima u Srbiji dvorana je poznata i iz filma "Sve o dečaku", po sceni u kojoj Hju Grant sa gitarom u rukama pomaže zbunjenom dečaku da otpeva pesmu na školskoj priredbi. Na kraju scene Grant sa slavne pozornice na kojoj su svirali velikani izgovara: Hvala Finsberi.

 

Kuća u kojoj su Pink Flojd bili Lionardovi podstanari

 

Ako posle ovog, radničkog kraja, odete u razgledanje "skupih" delova grada, sa luksuznim stanovima i neverovatno velikim brojem rols-rojseva na ulicama, a zatim postavite naivno pitanje: gde žive obični Londonci, koji nisu ni siromašni ni preterano bogati, dobićete odgovor - posetite Hili Arčvej (Hilly Archway). U tom predgrađu sa tipičnim kućama iz kasnog viktorijanskog doba, podignutim oko 1890, u blizini stadiona fudbalskog kluba Arsenal odrastao je Rod Stjuart. Kuću u kojoj je živeo nećete videti jer je srušena. Ali videćete nešto interesantnije - kuću profesora Majka Lionarda, u kojoj su nekada stanovali osnivači grupe Pink Flojd.
Preselivši se iz Kembridža u London, tada nepoznati studenti arhitekture, Dejv Gilmor, Rodžer Voters i Sid Beret iznajmili su stan u kući profesora Akademije umetnosti, koji se posebno zanimao svetlosnim efektima. Rodžer Voters mu je pomagao u stvaranju nečega što će kasnije dobiti naziv light show. Pošto su momci osnovali rok grupu, Rodžer je predložio da joj daju ime Leonard's lodgers (Lionardovi podstanari) u znak zahvalnosti za podršku. Profesor Lionard na početku im je dozvolio i da vežbaju u podrumu kuće. Kako je muzika postajala sve glasnija, nije se više mogla izdržati buka, na koju nisu navikli susedi u tihom viktorijanskom predgrađu i momci su našli novo mesto za svirku. Nastavili su da sviraju u kafani, odnosnu u tipičnom londonskom pabu - The Archway Tavern, koji je postao poznat ljubiteljima roka širom sveta kada je legendarna grupa The Kinks stavila njegovu fotografiju na omot svog albuma Muswell Hillbillies iz 1971. Grupa Leonard's lodgers promenila je ime i postala Pink Flojd, sledili su nastupi u pomenutom Duginom pozorištu, i iako zvuči kao fraza, opet se može reći - sve ostalo je istorija. A deo istorije su i fantastični prizori light showa na budućim koncertima grupe Pink Flojd, nastali zajedničkim radom profesora Lionarda i Rodžera Votersa.

 

Na krovu Londona

 

Postoji samo jedno mesto iznad ravničarskog Londona, sa koga se može videti ceo grad, naravno, ako je vedro vreme - Palata Aleksandra. Ustvari, preterano je smatrati je palatom, jer je 1873. sagrađena s namenom da bude dvorana za zabavu i ništa više. U istoriji televizije zlatnim slovima je zapisano da je upravo tu, u zgradi Alexandra Palace, 1936, otvoren televizijski studio BBC. Londonci je od milja zovu Ally Pally, iako su mnogi za nju čuli, a da je nikada nisu videli, o turistima i da ne govorimo. Međutim, vredi doći, ako ni zbog čega drugog, jer je pogled na London odavde fantastičan. Kad je reč o rok 'n' rolu, on je stigao i dovde, u vidu velike dobrotvorne svirke 1967. Namera je bila dobra, da se prikupljenim sredstvima spasi tada izuzetno popularan underground hipi časopis International Times, koji je imao finansijske probleme zbog čestih sudskih procesa, pošto je objavljivao skandalozne članke pune seksa, droge i rok 'n' rola. Nastupili su mnogi poznati muzičari, predvođeni grupama Pink Floyd, the Crazy World of Arthur Brown i Soft Machine, a Joko Ono je izvela kraću predstavu, dok je Džon Lenon posmatrao iz gledališta. Na žalost, u skladu s izrekom da i put u pakao može biti popločan dobrim namerama, prihod od 14-časovne hipi svirke, za koju je cena ulaznice iznosila 1 funtu, nije otišao kuda je trebalo, te časopisu International Times nije bilo spasa.

 

Biskupovom avenijom do parka kojim šeta Liam Galaher

 

Na red za obilazak dolazi jedno od najmirnijih mesta, idealno za neku vrstu palanački spokojnog i udobnog života usred uzavrelog Londona - Masvel Hil (Muswell Hill). Pravi mali, ušuškani gradić u okviru velegrada, sa porodičnim kućama, radnjama, crkvom i glavnom ulicom, koja se, kao što je običaj u Britaniji, zove High street. Ljubitelji ovakvog načina života imaju u Masvel Hilu sve, tako da u centar Londona odlaze takoreći jednom godišnje. U jednoj ovdašnjoj dnevnoj sobi 1964. godine braća Rej i Dejv Dejvis osnovali su grupu The Kinks. Odavde se prema Hempsted Hitu (Hampstead Heath) prostire Bishops Avenue, nezvanično nazvana avenijom multimilionera. Poznavaoci prilika na tržištu nekretnina kažu da je ova avenija, u svetu izuzetno bogatih ljudi poznatija nego Bakingemska palata. U njoj se mogu sresti pripadnici kraljevskih i sultanskih porodica iz raznih siromašnih ili polurazvijenih zemalja, šeici, prinčevi i diktatori iz nekih nazovi-republika, sinovi i ćerke tajkuna, pa čak i predsednik Kazahstana, koji je pre nekoliko godina kupio kuću vrednu 50 miliona funti. Šetnjom niz Bishops Avenue stiže se u imućno i elegantno predgrađe Hempsted Hit u kome žive mnogi poznati, a u koje prosečni Londonci dolaze da u njemu uživaju subotom i nedeljom. Ovde se mogu videti prave stare drvene engleske kuće, kojih u drugim delovima Londona nema, jer su izgorele u velikom požaru 1666, a sa malo sreće možete sresti bubnjara grupe Pink Flojd Nika Mejsona, Liama Galahera ili gitaristu Coldplaya, Krisa Martina, koji tu žive. Veliki obližnji park je često bio u skandaloznim vestima, jer su u njemu nailazili na Džordža Majkla i Boj Džordža u veselim avanturama sa "toplom" braćom, u ili pored muških toaleta.

 

Najčuveniji pešački prelaz na svetu - zebra u Abbey Roadu

 

U idiličnom i senovitom Marilibounu (Marylebone) nalazi se hram kriketa, sporta koji stranci obično ne shvataju, a Englezi izuzetno cene - Marylebone Cricket Club, toliko omiljen da su mu dali nadimak Meka. Malo dalje je Cavendish Avenue u kojoj se u br.7 nalazi kuća ser Pola Mekartnija. Oko kuće je skromna ograda od opeke sa drvenim vratima za koja kažu da ih skoro 40 godina nije trebalo ni zaključavati, ali se sve izmenilo kada se ser Pol oženio lepoticom sa drvenom nogom - Heder Mils. Zbog medijske pažnje koju je Heder izazivala, preduzete su ozbiljne mere na obezbeđenju kuće, čemu ser Pol decenijama nije pridavao značaj. Upravo zbog njegove opuštenosti po tom pitanju, bilo je i moguće da se jednom davno, dogodi da neko provali u kuću i ukrade nekoliko primeraka odeće svog idola. Ne zna se kako je utvrđeno da provalnik nije bio obožavalac, već obožavateljka, ali, bilo kako bilo, očigledno da je bila spretna čim je uspela da neopaženo prođe kroz dvorište i popne se kroz prozor kupatila. Uskoro, Mekartni joj je komponovao i posvetio čuvenu pesmu - She Came In Through The Bathroom Window (Ušla je kroz prozor kupatila), na albumu Abbey Road.

Osim ovog neobičnog događaja, postoji i više šaljiva nego ozbiljna priča da je ser Pol kupio kuću u ovom kraju - da bi mogao da "ide na posao peške". Naime, u blizini je i povremeno "radno mesto" čuvene liverpulske grupe, slavni studio EMI u ulici Abbey Road br. 5. Ulica je postala poznata kada su The Beatles ovde, septembra 1969, snimili album Abbey Road, na čijem omotu je nezaboravna fotografija četvorke kako prelazi preko pešačkog prelaza ovim redosledom: Džon Lenon, Ringo Star, Pol Mekartni, Džordž Harison.
Decenijama kasnije, preko najčuvenijeg pešačkog prelaza na svetu - zebre u Abbey Roadu i dalje prelaze ljubitelji njihove muzike, a tamošnji vozači navikli su se na nepažljive pokušaje pojedinaca da se upravo na tom mestu slikaju za uspomenu.

Nošen idejom - da sva čuvena mesta na lepom belom svetu valja videti dok ste u najboljim, ranim tridesetim godinama, i pisac ovog štiva prešao je preko slavne zebre, jednog avgustovskog dana, davne 1982. godine. I, ukoliko čitalac ne zamera zbog malog odstupanja od teme, dogodilo se nešto što bi Englezi opisali kao "to good to be thruth": kao da mu je prelaz preko ove zebre bio simbolični prvi korak, koji mu je doneo sreću - na putu dugom deset hiljada kilometara i nazad, uspeo je da u istoj deceniji kroči i na Veliki kineski zid, u Zabranjeni grad, da oseti da Šangaj ima svoj miris, plovi rekom Jangce, gleda na Hong Kong sa brda Viktorija, siđe u Kowloon u kome su u dvorani Princess theatre 1964. godine Bitlsi jedini put svirali Kinezima, skine cipele da bi ušao u Tadž Mahal, zastane na mestu na kome je spaljen Mahatma Gandi, prošeta ulicama Nju Delija, Bangkoka, Kuala Lumpura, Kantona, Singapura, Istanbula i Kaira, uđe u Keopsovu piramidu, popne se na Ajfelov toranj, pređe preko firentinskog mosta Ponte Vecchio, prođe kroz ulicu Reeperbahn u hamburškom kvartu Sankt Pauli u kome su svirali Bitlsi, i, posle Stokholma i nekoliko hladnih gradova na severu Evrope, vrati topla srca u Beograd.

 

Notting Hill - mesto u kome su svi londonski gitaristi plakali

 

Nekada su u Notting Hillu živeli karipski doseljenici i mnogi londonski umetnici na početku karijere. Zatim je, preko noći, mesto postalo poznato i pretvorilo se u pomodni kraj, posebno od kada je ovde snimljen film u kome Hju Grant glumi stidljivog prodavca polovnih knjiga, Viljema Takera, koji se zaljubljuje u glumicu Anu Skot. Posle se neko setio da je među karipskom sirotinjom živeo i kralj rege muzike - Bob Marli. Rastafarijanac je svoje albume snimao tu, gde će kasnije, Mik Džeger glumiti glavnu ulogu u filmu Performans. U malim prodavnicama raštrkanim po Notting Hillu i sada se mogu slušati i kupiti stare dobre long play ploče. Grupe Džetro Tal i Motorhed nalazile su nadahnuće u ovom kraju, Robert Palmer i Jamiroquai stvarali su u studiju Island, a Led Zeppelin snimili besmrtnu pesmu Stairway to Heaven. Tokom tri nedelje, 1977, ovde su, u sobi hotela Portobello, našli utočište članovi grupe The Sex Pistols, pošto su prethodno otpevali čuvenu pesmu u kojoj u istom stihu slave jubilej svoje kraljice i pominju fašistički režim.
U prizemlju zgrade br. 22, u ulici Lansdowne Crescent, u sobi broj 507, u kojoj je živeo sa Nemicom Monikom Daneman, umro je nasilnom smrću Džimi Hendriks (1942 - 1970). Zgrada je u to vreme bila hotel, po imenu Samarkand. Pokojni gitarista Roling Stounsa, Brajen Džouns, i sam jedan od članova kluba 27, slušajući Hendriksove nezaboravne nastupe rekao je: Kada Hendriks svira - kao da svi londonski gitaristi plaču!
Nešto kasnije, posetićemo i Čelsi i ulicu Edith Grove u kojoj je Brajen živeo.

 

Lepljivi prsti Bila Vajmena

 

Svojevremeno, pošto je okačio gitaru o klin, jer su mu dosadili nastupi na najvećem rok 'n' rol cirkusu na svetu, basista Roling Stounsa, Bil Vajmen otvorio je pab Sticky Fingers u otmenom delu Londona, Kensingtonu. Ovde, osim njega, možete s malo sreće sresti i Džimija Pejdža ili Brajena Meja, koji žive u blizini, nedaleko od kuće Fredija Merkjurija. Rođen u Zanzibaru, a poreklom Persijanac, pravog imena Faruk, legendarni Fredi ostavio je kuću bivšoj devojki, Meri Ostin. Smatra se da je Meri bila nadahnuće za komponovanje jedne od najlepših ljubavnih pesama grupe Queen - Love of My Life. Oko kuće je visoka ograda od opeke, sa gvozdenim šiljcima, zbog koje deluje pomalo sumorno, gotovo kao zatvor. Na vratima ograde još uvek piše Studio entrance. Iako zidove ograde i vrata redovno čiste, zaduženi za to ne uspevaju da budu toliko brzi i da obrišu sve nove poruke koje redovno pišu ljubitelji muzike Fredija Merkjurija, kao da stalno, iznova potvrđuju proročanske reči iz njegove pesme - Friends will be friends.

 

Kad su crvena vrata bojili u crno, a nebom letele svinje

 

Početkom šezdesetih, u obližnjem Čelsiju, u ulici Edith Grove živeo je gitarista Brajen Džouns, osnivač grupe Roling Stouns. U jednu od tamošnjih kuća uskoro su se doselila još dvojica članova Roling Stounsa, Kit Ričards i Mik Džeger. Tu su svakodnevno prolazili pored tipičnih kuća sa belom fasadom i crnim lakiranim ulaznim vratima. Jedino na njihovoj kući vrata su bila obojena crvenom bojom, za razliku od ostalih crnih. Zbog tih vrata su Kit i Mik napisali stih "I see a red door and I want it painted black" u čuvenoj pesmi Paint it black (Oboji ih u crno) iz 1966. Kada je pesma postala popularna, pročula se neproverena vest da su na nekoj marokanskoj radio stanici tvrdili da, navodno, muzika mnogo podseća na jednu njihovu narodnu pesmu.
Mnogo godina potom, Mik Džeger je, rešivši da prestane da živi u jednom londonskom hotelu, kupio kuću u blizini. Levo od njegove kuće živi kanadski zlatni dečko Brajen Adams, a desno, na obali Temze je mesto gde je Lemi iz grupe Motorhead živeo u ukotvljenom brodu. Nešto dalje, na drugoj obali reke, u pravcu mosta Battersea, vide se četiri velika bela dimnjaka električne termocentrale Battersea Power Station, čiju fotografiju su Pink Flojd stavili na omot čuvenog albuma Animals. Za potrebe fotografisanja, za jedan od dva prednja dimnjaka privezan je balon u obliku svinje. Dan kasnije balon se otkačio i velika svinja je haotično letela iznad Londona, na čuđenje prolaznika koji nisu znali o čemu je reč.

 

U pabovima Kemdena

 

Rok 'n' rol obilazak Londona najbolje je završiti posetom pabovima Kemdena (Camden). U bučnom, prenatrpanom Kemdenu noću se čuje muzika iz brojnih pabova, slično kao pola veka ranije iz Archway Taverna. Ali sada, u Londonu 21. veka, umesto yeah, yeah, yeah muzike Bitlsa čuje se glas Ejmi Vajnhaus i zvuk mnogih novih grupa, od kojih neka može već sutra, preko noći, postati planetarno poznata. Zato ih vredi slušati sada, jer ne zna se za koju od njih ćete idući put morati da dođete nekoliko časova ranije da zauzmete što bolje mesto u londonskom Vembliju ili novobeogradskoj Areni. Uzgred, kad je već reč o Kemdenu, iz njega se pre nekoliko godina u Beograd doselio naš zet, anglo-srpski bubnjar i muzički producent, Feđa Franklin, koji zajedno sa Miškom Plavim svira i snima u svom studiju u Zemunu. U studiju je snimao, pored brojnih poznatih domaćih i stranih muzičara, i Edin Karamazov. Smešten na Gardošu, s pogledom na Dunav, dobio je englesko ime sa srpskom dušom: Hill River Studios.

...........................................................................

 

P.S.
Nekoliko meseci pre objavljivanja teksta preminuo je Geri Raferti. Raferti je u nezaboravnoj pesmi Baker street ovekovečio ovu londonsku ulicu. U njoj se, u broju 221 b, nalazi muzej Šerloka Holmsa. To je kuća u kojoj je, zahvaljujući mašti Artura Konana Dojla, smeštena priča o čuvenom detektivu. Ako se produži malo dalje, stiže se i do muzeja Madam Tiso, sa voštanim figurama Bitlsa i mnogih drugih poznatih muzičara.

 

P.P.S.
Tri nedelje posle objavljivanja teksta, došla je tužna vest iz Londona. Ejmi Vajnhaus je umrla u svom domu u Kemdenu. Imala je samo 27 godina. Otišla je u legendu; pridružila se besmrtnicima iz "Kluba 27".


..............................................................................................










O ISTANBULU - GRADU NAD GRADOVIMA

 

 

 




      U Stambolu na Bosforu

     Piše: Blažo Guzina

     putnik Kon Tiki Travel-a

 

Napomena: članak pod istim naslovom objavljen je u nešto kraćem obliku i u jubilarnom, 50. broju časopisa Svet na dlanu. Priloženo je i nekoliko fotografija. Izdavač: Kon Tiki travel (novembar 2011).

 
"Ako čovek svetu treba da podari samo jedan pogled, to treba da bude pogled na Carigrad" (Lamartin, francuski pesnik)

 

"Ako bi svet bio jedna država, glavni grad bio bi Istanbul" (Napoleon Bonaparta)

 

Prema jednoj anketi časopisa National Geographic, u kojoj je izgleda učestvovalo mnoštvo Srba, tri grada sa najlepšim geografskim položajem na svetu su Rio, Istanbul i Beograd (zbog pogleda sa tvrđave na ušće i Ratno ostrvo). Ne bi pogrešili ni da smo na drugo mesto stavili Hong Kong i pogled sa brda Viktorija, a Istanbul zaslužuje da bude na prvom mestu zbog građevina, starina i burne, slavne, 27 vekova duge istorije, dok Rio ima manje-više samo krajolik i klimu, od Boga date. Fantastičnim prizorima Istanbula, grada nad gradovima, koji leži na sedam brda, valja se diviti sa nekoliko mesta, što će ovde, koliko je moguće, biti opisano.

Opšta uputstva

Po izlasku iz aviona, na aerodromu, valja uzeti besplatnu brošuru sa detaljnom kartom Istanbula. Brošura je obično na engleskom ili ukrajinskom jeziku. Najbolja i najpreglednija karta je Istanbul Shopping map - Tax Free. Na aerodromu je nepovoljan kurs za menjanje evra. Najbolje je menjati u bankama i menjačnicama u velikim trgovačkim ulicama. Turska lira menjala se poslednjih godina po kursu približno tri lire za evro.
Ulaznice za znamenitosti su oko 10 do 15 lira. Taksi nije skup. Ukoliko taksista ne uključi taksimetar, treba zahtevati da uključi. Posle opomene, oni to uvek čine. Po ulasku u taksi valja pokazati vozaču kartu grada i mesto gde želite da vas vozi, jer većinom ne znaju ili slabo razumeju engleski. Pokažete im na crtež džamije ili bulevar u karti i kažete, na primer, Sultan Ahmet džami, ili Ataturk bulvari. Velika ulica se kaže džad ili džadesi (kao kod nas turcizam džada), na primer Ištiklal džad (u karti piše Istiklal cad ili caddesi). Da vas ne bi vozili okolo naokolo dobro je pokazati na most (na turskom kupru), na primer Ataturk kupru, kojim prelazite zaliv Zlatni rog.

Put sa aerodroma (oko 15 km zapadno od šireg centra grada) prolazi obalom Mramornog mora i pored starih zidina koje su još u rimsko i vizantijsko doba opasavale grad, s juga, od obale Mramornog mora, ka severu, a zatim na istok do zaliva Zlatni rog. Blizu obale Mramornog mora u zidinama su i Beogradska vrata (Belgrat kapi). Uz obalu, pored puta su poslednji kilometri pruge kojom je prolazio čuveni voz Orijent ekspres, do stanice u zalivu Zlatni rog.

Turska

Površina 780.000 km2, kao V. Britanija i Francuska bez Korzike zajedno, odnosno poput 10 Srbija. Ima više od 75 miliona stanovnika, a među brojnim narodnostima najviše je Kurda, koji povremeno organizuju protestne akcije. Zbog njih se po Istanbulu mogu videti naoružani vojnici i policajci. Posle propasti Otomanske carevine, oslobođeno je ili je od nje stvoreno tridesetak zemalja. Mnoge turske reči, na primer kebab, usvojene su u jezicima naroda na ogromnom području od Maroka do Indonezije i Kine. Po ekonomskoj moći Turska je 17. na svetu, a 6. u Evropi, posle Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Italije i Rusije.

Nastanak Konstantinopolja

Rimski car Konstantin Veliki (306 - 337), rođen u Nišu (Naissus), posle krunisanja i dosadnog života na području sadašnje Engleske, rešio je da prestonicu Istočnog Rimskog carstva ustanovi na Bosforu, na mestu starog grčkog grada Vizanta. Grad je njemu u čast nazvan Konstantinopolis i bio je prestonica Vizantije (Istočnog Rimskog Carstva) sve do 1453. g. Mehmed osvajač osvojio ga je 1453, i preimenovao u Istanbul; bio je prestonica Otomanske carevine do 1922.

Istanbul se, sa 17 miliona stanovnika, proširio na sever kroz 31 km dug moreuz Bosfor, od Mramornog do Crnog mora. Ima više od dve hiljade minareta, nekoliko stotina crkava i desetine sinagoga.

Obilazak

Na azijskoj strani ne postoji mnogo toga interesantnog, osim novog centra grada i vidikovca Čamlidže, odakle se vidi ceo Bosfor. U evropskom delu, sve najvažnije istorijske znamenitosti su južno od zaliva Zlatni rog.
Na karti Istanbula najpre valja uočiti stari, istorijski deo grada, južno od zaliva Zlatni rog i mosta Galata kupru. Od reči kupru kod nas su načinili turcizam - ćuprija. U odnosu na ovaj deo grada, levo na karti, odnosno na zapadu nalazi se most Ataturk. Most je u nastavku bulevara Ataturk, koji se prostire pravcem sever - jug. U blizini se nalazi nekoliko hotela, među kojima i Black bird, čiji dobar položaj omogućuje gostima da skoro sve starine obiđu peške. Mreža kvadrata na karti Istanbula, koju dobijate na aerodromu, ima osnovu od 1 km. Južna obala je Mramorno more, a na istoku je početak Bosfora.

Pravoslavna Crkva svete mudrosti - Agija Sofija

Za obilazak Agija Sofije potrebno je odvojiti nekoliko časova. Pored parka blizu crkve vozi moderan i pristupačan tramvaj. Ukoliko se ide taksijem, pošto se u parku nalazi i džamija, taksisti se može reći - sultan Ahmet džami.
U Agija Sofiji su svuda oznake i opisi na engleskom, tako da nije neophodno unajmljivati vodiča.
Gradnja njene prve bazilike je završena 360. godine, ali je 532. godine izgorela do temelja. Tada je ponovo podigao car Justinijan I, kao najlepšu crkvu u Istočnom Rimskom carstvu. Za gradnju je doneo mermer i druge materijale iz Azije i Egipta i, na žalost, opljačkao tornjeve iz Efesa. Vekovima je bila jedan od najvećih zatvorenih prostora na svetu. Središnja kupola je visoka 55, a široka 31 m. Vredi popeti se do prvog ili drugog sprata, obratiti pažnju na širinu i masivnost zidova i obići je spolja sa svih strana. Posle osvajanja Konstantinopolja, pretvorena je u džamiju. Vremenom su dodali i 4 minareta. Minaret od opeke sagradio je Mehmed Osvajač, najtanji Bajezid II, a dva šira Selim II. Turci su okrečili sve mozaike da se ne vide. Kemal Paša Ataturk je 1935. godine naredio da je pretvore u muzej i ogule kreč, da bi se videli sačuvani mozaici. Skidanje kreča rade polako i još nisu završili. Na žalost mnogi mozaici su uništeni, a zlatne pločice od kojih su bili sačinjeni pokradene. Ali, oni koji su sačuvani oduzeće vam dah. Najlepši je mozaik Hrista Pantokratora. Zatvorena je petkom.

Plava džamija

Na drugom kraju parka, južno od Agija Sofije je džamija Sultana Ahmeta I, danas jedina na svetu sa 6 minareta. Zovu je i Plava džamija, jer je unutrašnjost obložena sa više od 20 hiljada plavih keramičkih pločica, čiju jedinstvenu nijansu boje su, prema verovanju, izmislili Turci. Ulaz se ne plaća. Obavezno je skinuti cipele i biti pristojno i skromno obučen. Sagrađena je od 1609. do 1616. godine po projektu arhitekte Mehmed Age. On je pred sultanom, koji je tada imao dvadeset godina i od koga su svi drhtali, prečuo kada je sultan rekao da neće žaliti zlata za jednu od najvećih građevina svog vremena, i, pošto turska reč zlato sliči reči šest, Mehmed Aga je projektovao 6 minareta. Primenio je arhitektonski postupak i građevinsku statiku iz Agija Sofije. Namerno su sagradili kupolu širine 33 metra, da bude malo šira od kupole Agija Sofije. Svetlo prodire kroz 260 vitraža. Na podu su drevni molitveni ćilimi. Posle izgradnje izbila je pobuna, jer je pre nje samo džamija u Meki imala 6 minareta. Sultanovi protivnici tvrdili su da je rasipnik, koji je gotovo ispraznio državnu blagajnu, a on je problem rešio tako što je ponudio da u Meki sagradi sedmi minaret i tako ih smirio.

U okolini džamije i parka su Hipodom i Teodosijev obelisk.

Cisterna

Na sredini parka, pored ulice Divan je čuvena podzemna cisterna iz 6. veka (za obilazak je potrebno oko 30 minuta). Zovu je cisterna sa hiljadu i jednim stubom, mada ih ima 336 i to korintskih. Ulaznica za cisternu je skupa, ali vredi videti, jer predstavlja čudo. Iz šume, oko 20 km van grada (nazvane kasnije, u Otomansko doba - Beogradskom, u čast osvajanja Beograda), iz potoka su sproveli vodu preko rimskog akvadukta u centar Konstantinopolja - do cisterne. Zbog tog tajnog vodovoda vojske koje su opsedale dobro utvrđen grad u rimsko i vizantijsko vreme nisu uspele da ga osvoje, dok ga na kraju ipak nisu zazuzeli Turci. Grad je imao nekoliko cisterni, ali je ova najveća i najpoznatija. Cisterna je sagrađena kao podzemno veštačko jezero iz koga se izdižu kameni stubovi - nosači svoda zidanog opekom. Preko svoda su sagradili ulicu i park. Da nema oznake za ulaz u podzemlje ne biste bili svesni da šetate preko nje. Jedan od stubova postavljen je na ogromnu statuu u obliku glave sirene položene vodoravno. Ne zna se zašto, ali je očigledno da je glava poslužila kao pogodan temelj. U cisterni je hladno i vlažno i treba se toplo obući. Zatvorena je utorkom.

Hasan letač

Postoji legenda da je po jezeru u cisterni plovio čamcem mladić Hasan. Ne zna se zašto je na čamcu imao jedro, jer tamo dole ne duva vetar. Kada mu je dosadilo u cisterni, nošen stvaralačkim nemirom uzeo je jedro i napravio sebi krila, po uzoru na Ikara. Sa kule Galata skočio je i preleteo Bosfor. Tako je postao čuven i ušao u legendu kao Hasan letač, prvi Turčin koji je preleteo iz Evrope u Aziju.

Kula Galata nalazi se u evropskom delu, severno od zaliva Zlatni rog, na brdu iznad mosta Galata. Osim po visini, ističe se i karakterističnim kružnim presekom, sa krovom u obliku kupe.

Pogled noću

Blizu cisterne je hotel (4 ili 5 spratova), sa restoranom na ravnom krovu. Tu vredi doći uveče na večeru ili piće, zbog pogleda na izuzetno lepo osvetljene stare građevine i znamenitosti.

Palata Topkapi, iz koje se vladalo Otomanskim carstvom 400 godina

Nedaleko od Agija Sofije je ulaz u najznačajniju muzejsku znamenitost Istanbula - palatu Topkapi saraj, sa haremom i riznicom. Za njih se plaćaju dve ulaznice, oko 10 do 15 lira, a za obilazak je potrebno izdvojiti nekoliko sati. Gradnju je započeo Mehmet II, 1462. g. Na površini od 70 hektara, u 400 stanova i brojnim dvoranama, živelo je i radilo oko 40.000 ljudi, rođaka i službenika sultana. U prvom delu, po obodu ulaznog parka su kočije u kojima su vozili sultane, među njima i jedna koju je poklonila engleska Kraljica.
U palati, haremu i prostorijama za evnuhe izložene su bogate zbirke kineskih vaza, skupocene sultanove odeće, ordenja i nakita, starih grčkih i arapskih spisa. U riznici obavezno valja videti čuveni dijamant Kašikči (kašika), nazvan tako jer je oblika supene kašike, peti po veličini na svetu, kao i smaragdni bodež Topkapi i dva pozamašna nebrušena smaragda. Do sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka ovde se moglo videti mnogo više umetničkih predmeta, poklona sultanu, nego što je sada izloženo, jer su dosta preneli u druge muzeje.

Danas se širom Turske, u muzejima, nalaze sačuvane dragocenosti brojnih sultana, procenjene na 4 milijarde dolara, a ne zna se vrednost raznetog. Naime, po ukidanju Otomanske carevine mnoga blaga su prisvojili sultanovi rođaci, službenici, sluge i obični lopovi. Ataturk je nekako uspeo da zaustavi raznošenje.
Evnusi i robinje iz Harema živeli su u skromnim zajedničkim prostorijama, a samo 4 sultanove žene imale su svoje sobe, dok je sultanova majka raspolagala celim spratom. Sultanova majka ili zapovednik evnuha odlučivali bi svake noći koju od haremskih lepotica da odvedu sultanu, tzv. zlatnom stazom, do njegovih soba.
Pri obilasku građevina u sklopu palate, povremeno valja gledati i okolo, jer se sa nekoliko mesta pruža divan pogled na Bosfor (istočno) i zaliv Zlatni rog (severozapadno), kao i deo grada preko zaliva (severno), koji se zove Beyoglu, sa kulom Galata, sa koje je, po legendi, poleteo Hasan letač. Palata je zatvorena utorkom.

Do Beyoglua i Galate vode dva manja mosta, preko zaliva Zlatni rog. Most bliži Bosforu je Galata. To je sve evropski deo grada, a mostovi su uslovno rečeno manji, samo u odnosu na dva velika viseća mosta, dalje na severu, preko Bosfora. Ova dva mosta najbolje se vide sa vrha hotela Marmara na trgu Taksim. O tome kasnije.

Kapali čarši i Konstantinov stub

Od parka sa Agija Sofijom i ostalim znamenitostima, prema zapadu vodi ulica Divan, kojom prolazi tramvaj, sve do ulice Ordu. Na pola puta prema čuvenoj Kapali čarši (pokrivena pijaca), pored ulice je ostatak Konstantinovog stuba. Kapali čarši je pre više od 500 godina bila prvi veliki, a i danas je najveći svetski shopping mall. Ima 4000 dućana i 65 ulica, na 20 hektara. Kada obiđete prvih 300 metara stičete utisak da ste videli sve, ali ne bi valjalo propustiti obilazak radnji sa tepisima izuzetne lepote, rukotvorinama i suvenirima. Ukoliko budete kupovali, ako se ne cenjkate najmanje 10 minuta, pri čemu teatralno izlazite iz radnje, a prodavac vas zove nazad, dok ne snizite početnu cenu za bar 3 puta, oni misle da ste previše naivni.

Gedik-paša

U produžetku ulice prema zapadu, ka Ordu caddesi (Ordu džadesi), sve sporedne ulice pored tramvajske linije predstavljaju trgovinski deo grada, Gedik-paša, sa jeftinim i kvalitetnim tekstilom (odeća, trenerke, pamučno rublje ...). U skoro svakoj radnji je po jedna ili dve ukrajinske djevuške - prodavačice, a ima i prodavaca koji govore srpski. U tom delu su i radnje gde se na meru kupuju najbolji na svetu ratluk (lokum), tahan alva, kadaif, tulumba i baklava. Njihova najstarija "brza" hrana je burek, pita s mesom. Druga "brza" hrana kojom se diče je doner kebab, ali o tome kasnije.

Rimski akvadukt

Iz ulice Divan yolu, kojom prolazi tramvaj, na putu ka ulici Ordu dolazi se do Univerziteta. Iz tih dveju ulica može se ići taksijem ili pešice na sever, preko bulevara Ataturk, prema istoimenom mostu. Pre nailaska na most, valja pokazati taksisti da ide kroz bulevar Ataturk, u deo grada koji se zove Sarač-han, ispod rimskog akvadukta, kojim je dopremana voda do cisterni. Za akvadukt je dovoljno da ga vidite i iz taksija u pokretu, osim ako niste istoričar ili arheolog. Po prelasku mosta, možete reći taksisti da ide do hotela Pera Palace (koji je bliže, pored desne strane ulice) ili dalje, na trg Taksim, po želji.

Hotel Pera Palace

Kada se pređe preko mosta Ataturk, na putu za trg Taksim, sa desne strane (istočno) je hotel Pera Palace (u nekim kartama označen kao Marmara Pera), na brdu Pera, u delu grada koji se zove Beyoglu, sa kulom Galata. Hotel je sagrađen pred kraj 19. veka, ne bi li putnicima Orijent ekspresa pružio očekivanu udobnost. U predvorju, pored portirnice, na zidu je spisak čuvenih ljudi koji su u njemu boravili (Mata Hari, Agata Kristi, Hemingvej, Kemal Paša Ataturk - u vreme pre preuzimanja vlasti od sultana ...). U prizemlju je starinski restoran koji obavezno treba videti. Pored ulaza u hotel je i francuska poslastičara. Tokom 2. svetskog rata, Turska je bila neutralna, a Istanbul svetski centar špijunaže. Mnoge važne tajne su saopštavane i razmenjivane u ovom hotelu, koji se često pominje i u romanima i filmovima, a jednom je, pre nekoliko godina, u njemu održan i kongres Interpola. Od hotela Pera Palace ide se peške na istok prema kuli Galata. Može se i obrnuto, posle obilaska kule Galata ići ka hotelu (šetnja oko 10 minuta).

Kula Galata

Ulaz u prizemlje Kule Galata se ne plaća, ali postoji lift ka vidikovcu na poslednjem spratu, za koji je potrebna ulaznica, zbog lepog pogleda na zaliv Zlatni rog, Bosfor i Agija Sofiju. O pogledu na Bosfor biće još reči.

Šetnja preko mosta Galata

Od kule se peške, za pola sata do 45 minuta, silazi naniže kroz lep stari deo grada, ka mostu Galata, na kome je uvek na stotine ribolovaca. Po prelasku mosta, sa strane na obali je mesto gde na brodićima peku svežu skušu i služe je u hlebu, sa crnim lukom. To je njihova treća "brza" hrana, svojevrstan zdrav odgovor nezdravoj zapadnjačkoj brzoj hrani. Kupujete je sa obale, tako da vas ne brinu ljuljajući brodići. Malo dalje, istočno od mosta je poslednja stanica voza Orijent ekspres, sa izloženom lokomotivom iz tog vremena. Stanica se zove Širkedži (Sirkeci). U prohujalim, romantičnim vremenima nije bilo mostova, te su bogate putnike nosili u nosiljkama (neka vrsta rikši) do obale, zatim čamcem preko zaliva i opet u nosiljkama do hotela Pera Palace. Neposredno preko puta mosta, pored džamije je čuvena Egipatska pijaca začina (Misr čarši) poznata po jakim mirisima. Deo grada do pijace je Eminonu, sa Arheološkim muzejom i ostacima nekadašnjeg Konstantinovog utvrđenja. Ovde su i dokovi sa kojih polaze brodići za obilazak Bosfora ili preko na azijsku stranu.

Plovidba Bosforom

Prilikom obilaska, dobro je ići onim brodom koji vozi na sever do mesta na kome je moreuz najuži, svega 700 metara, sa dva velika viseća mosta. Vide se i prelepe kule tvrđave čije se zidine strmo spuštaju sa brda do obale. Noću su izvanredno lepo osvetljene. Na obali Bosfora su vile najbogatijih stanovnika Istanbula, među kojima ima i nekoliko Turkinja, dolarskih milijarderki.

Trg Taksim

Trg Taksim je centar evropskog dela grada. Nalazi se oko 2 kilometra severno od kule Galata i hotela Pera Palace.
Na trgu se visinom ističe hotel Marmara. Na vrhu hotela su dva restorana sa vidikovcem. Dolazi se predveče, pre zalaska sunca. Dok pijete piće, iz restorana na severnoj strani gledate deo grada uz Bosfor, sa dva velika viseća mosta ka Aziji. Na južnoj strani je restoran sa obaveznom večerom, sa koga se pruža verovatno najlepši, a sigurno najfascinantniji pogled na svetu, na jug ka kuli Galata, zalivu Zlatni rog, Bosforu i divno osvetljenoj Agija Sofiji.

Na trgu Taksim, blizu hotela Marmara je veliki broj malih restorana sa doner kebabom (kao grčki giros). Najčešće je od piletine (na turskom - pilić), muškarcima je još bolji od jagnjetine, ali može imati težak miris na ovčiji loj, kojim ga premazuju dok se peče, tako da se damama ne mora obavezno dopasti. Umotaju vam ga u hlebčić sličan palačinki, sa povrćem koje izaberete. Obično uz njega nude da popijete i sveže ceđenu šargarepu, nar, pomorandžu ili točeno pivo, koje naručujete jednostavno - draft bir.

Beyoglu

Od ovih kebab restorančića na Taksimu polazi se u dvočasovnu šetnju njihovom Knez Mihajlovom, koja se zove Ištiklal (Istiklal cad). Proteže se sa severa na jug, od Taksima do dela grada koji se zove Tunel, kroz Beyoglu, nešto kao njihov Monmartr. U Beyogluu su najlepše građevine jevrejskih, grčkih i ostalih evropskih banaka, crkava, antikvarnica, galerija i puno radnji i restorana. Ističu se pravoslavna Crkva svetog trojstva (Agija Triada), Holandska protestantska crkva, Sinagoga i katolička crkva Sv. Antoana. Pojedine restorančiće i kafiće krase umetničke slike i natpisi na francuskom. U njima smo, umorni od obilaska ovog nestvarno lepog grada, u toplom, prijatnom okruženju pili espreso i kapućino.

U ulici Istiklal ne možete da ne uočite i restoran Sarajevski ćevap, gde može da se proba roštilj sličan našem. Ulica se završava kod Tunela, kojim vodi strma brdska železnica do obale Zlatnog roga. Celom dužinom, od Taksima do Tunela ide jedan od najstarijih tramvaja u Evropi. Tramvaj omogućuje da se tokom romantične vožnje odmorite od šetnje i vratite od Tunela na trg Taksim. Od Tunela se brzo stiže peške ili do kule Galata ili do hotela Pera Palace, zavisno kuda želite da idete. Osim na trgu Taksim, najlakše je naći taksi na velikoj ulici pored hotela Pera Palace.

Palata Dolmabahče

Sa trga Taksim se ide nekoliko minuta taksijem nizbrdo do obale Bosfora, do palate Dolmabahče, sagrađene 1856. Prolazi se pored nekoliko luksuznih stranih hotela i stadiona fudbalskog kluba Dolmabahče. Obilazak palate Dolmabahče je obavezno sa vodičima, koji odlično govore engleski i francuski (što opravdava skupu ulaznicu) i traje oko dva sata. U palati je živelo 6 poslednjih sultana, do 1922, a posle njih Kemal paša Ataturk.

Dužina palate uz Bosfor je 600 m, ima 43 salona, 285 soba, 6 hamama i harem. Prolazi se i kroz sobu u kojoj čuvaju krevet na kome je Ataturk izdahnuo 1938. Glavni salon za prijeme ima 56 stubova. Krasi ga najveći kristalni luster na svetu, sa 750 svetiljki, težak 4500 kg. Posetioci se dive i jednom od najvećih persijskih tepiha, krznu sibirskog medveda (poklon sultanu od ruskog cara), mnoštvu umetničkih predmeta, a mogu da zavire i u sultanov nužnik - čučavac. Palatu su gradili kao imitaciju evropskih dvorova, tako da ima i onih koji misle da je kič, ne ulaze u nju i samo prođu kroz vrt i slikaju se na obali Bosfora. Zatvorena je ponedeljkom i četvrtkom.

Vaseljenska patrijaršija

Vaseljenska Patrijaršija nalazi se pored južne obale zaliva Zlatni rog, oko 1 km zapadno od mosta Ataturk, u delu grada - Fenjer (svetionik, svetiljka). Taksisti treba pokazati mesto na karti grada gde piše Fener. U sklopu patrijaršije je Crkva sv. Đorđa. U sredini zgrade je stub obložen zlatnim relikvijama, koje su malo mlađe od Hrista. Zapadno od patrijaršije je stari jevrejski deo grada. Kada sunce zalazi voda ovog uzanog zaliva presijava se u boji zlata - zbog toga je dobio naziv Zlatni rog.

Pored svih čuda koja ćete videti u ovom čarobnom gradu nad gradovima postoji još jedno - nevidljivo. Kroz moreuz Bosfor po površini teče topla morska struja od Mramornog ka Crnom moru. Po dnu teče u suprotnom smeru hladna struja od Crnog ka Mramornom moru.


Trgovinski centri

Istanbul ima nekoliko velikih tržnih centara (shopping mall) sa visokokvalitetnim proizvodima. Najveći su severno od trga Taksim. Sa trga Taksim se ide 2 stanice metroom do prvog. Stanica je Šišli, a centar Dževahir (Cevahir). Na 5. stanici, Levent, nalaze se centri Metrocity i Kanyon. Najveći je Istinye park.

Kupovina bez poreza na dodatnu vrednost (Tax Free)

U radnjama obeleženim znakom Tax Free, posle kupovine treba sačuvati račun i tražiti da vam daju Refund Cheque. Pre predaje kofera, na aerodromu, idete u Cash Refund Office sa pasošem i svim računima i Refund Cheque-ovima i tu će vam vratiti iznos za njihov PDV (VAT). Obično ne traže da vide kupljenu robu, ali nije na odmet da vam bude pri ruci.


..............................................................................................

Blažo Guzina

Beograd

Tel. 011 2136735

e-pošta: blazo_guzina@yahoo.com

Make a free website with Yola