SVE O ZVUKU I ZA DOBAR ZVUK
ODABRANI TEKSTOVI
1. Akustika učionica
2. Kvalitet zvuka u elektronskim javnim glasilima
.....................................
AKUSTIKA UČIONICA
Mr Blažo Guzina, dipl. inž.
Uvod
Nemačka škola Beograd, Petra Čajkovskog 4, među prvima u Srbiji može se pohvaliti uspešno izvedenim radovima na projektu akustičkog preuređenja. Zahtev za preuređenjem usledio je posle žalbi učenika i nastavnika na nepovoljnu akustiku u učionicama. Obavljen je uvid na licu mesta s ciljem utvrđivanja činjenica i ustanovljeno je da se zbog odzvanjanja zvuka nastava u učionicama odvija u nepovoljnim okolnostima, na nezadovoljstvo i učenika i nastavnika.
Tokom predavanja zvučni talasi prostiru se od nastavnika prema učenicima u svim pravcima. Od zvučnog izvora (nastavnik) do slušalaca, učenika, dopiru direktni i odbijeni (reflektovani) zvučni talasi.
Direktni zvučni talasi prvi stižu do uha, te ih smatramo korisnim, jer doprinose razumljivosti izgovorenog sadržaja.
Potom stižu i reflektovani talasi, koji prelaze duži put, i, ukoliko značajno kasne za direktnim, smatramo ih štetnim, jer smanjuju razumljivost govora.
Posebno su štetni zvučni talasi reflektovani od zadnjeg dela tavanice i gornjeg dela zadnjeg zida, s obzirom da do slušalaca dolaze iz pravca suprotnog pravcu direktnog zvuka.
Uvidom je utvrđeno da je potrebno uraditi projekat za poboljšanje akustičkog kvaliteta, tako da se u prostorijama škole postigne zadovoljavajuća razumljivost govora, bez upotrebe elektroakustičkih uređaja za pojačanje zvuka.
1. Razumljivost govora
Razumljivost govora zavisi od geometrijskog oblika prostorije, akustičkih osobina graničnih površina, i vremena reverberacije. Pod vremenom reverberacije podrazumeva se vreme za koje se nivo zvučnog pritiska smanji za 60 dB po prestanku rada zvučnog izvora. U svakodnevnom govoru reverberaciju objašnjavamo odzvanjanjem ili jekom zvuka, nastalom višestrukim odbijanjem zvuka od tvrdih, masivnih pregrada, zidova, tavanice i poda.
Reverberacija se povećava s povećanjem zapremine, a smanjuje ugradnjom akustičkih apsorpcionih konstrukcija na zidove i tavanicu.
Zvučna apsorpcija fizički predstavlja pojavu pretvaranja zvučne energije u drugu vrstu energije, i konačno u toplotu, pri prolazu kroz neku sredinu, ili pri odbijanju (refleksijama) od okolnih površina, predmeta i osoba.
U cilju smanjenja vremena reverberacije, na zidove i tavanice ugrađuju se akustičke apsorpcione konstrukcije. Smanjenjem reverberacije postiže se akustičko prigušenje, uz umanjenje nepovoljnog uticaja produženog trajanja zvuka, odnosno odzvanjanja (jeke), čime govor postaje prijatniji uhu, uz odgovarajuće poboljšanje razumljivosti izgovorenog sadržaja. Omogućuje se i povećanje pažnje učenika, olakšava rad predavačima, smanjuje umni zamor i poboljšava učinak nastave.
2. Unutrašnja akustička obrada
Projekat podrazumeva rešenje prostorne akustike učionica, kancelarija, biblioteke i hodnika u zgradi škole, tako da se, pridržavajući se građevinskih tehničkih uslova objekta, unutrašnjom akustičkom obradom raspoloživog prostora postigne zahtevano smanjenje vremena reverberacije.
3. Tehnički uslovi za projektovanje i izvođenje instalacija električnog napajanja potrošača i osvetljenja
U projektima ove vrste obavezno je navesti i tehničke uslove za projektovanje i izvođenje instalacija električnog napajanja potrošača i osvetljenja u cilju prilagođenja novoprojektovanoj akustičkoj obradi na zidovima i tavanicama, ukoliko bude potrebno, s obzirom da projektovanje i izvođenje instalacija nisu predmet projektnog rešenja akustičke rekonstrukcije. Tako je postupljeno uzimajući u obzir i mogućnost da akustičke radove i prilagođenje instalacija električnog napajanja potrošača i osvetljenja neće obavljati isti izvođač.
4. Tehničko rešenje
Tehničkim rešenjem prostorne akustike učionica, hodnika i kancelarija u zgradi škole predviđena je ugradnja akustičkih apsorpcionih konstrukcija (obloga za upijanje zvuka) na zidove i tavanice, u cilju smanjenja vremena reverberacije.
4.1. Prostorna akustika učionica; proračun akustičke apsorpcione obrade
U skladu s preporučenim vrednostima zahtevanog vremena reverberacije, precizan proračun neophodne količine apsorpcionih obloga za svaku učionicu posebno izveden je primenom obrasca za vreme reverberacije, u zavisnosti od zapremine prostorije.
4.2. Prostorna akustika hodnika i kancelarija
Za hodnike, kancelarije i biblioteke primenjuje se preporučen odnos ukupne apsorpcije u zavisnosti od zapremine, što je uzeto u obzir u ovom tehničkom rešenju.
Za sve prostorije u školi, tehničkim rešenjem predviđena je konstrukcija tavanica koja omogućuje jednostavno uklapanje zatečenih svetiljki i signalizacionih instalacija, uključujući i javljače požara.
5. Proračun neophodne apsorpcije zvuka
Proračun neophodne količine apsorpcionih obloga za zidove i tavanice za svaku učionicu pojedinačno izvoden je po obrascu
T = 0,163 V/A
gde je
T – vreme reverberacije [s]
V – zapremina prostorije [m3]
A – ukupna apsorpcija zvuka u prostoriji [m2].
6. Zaključak
Opisanim postupkom izračunate su neophodne površine akustičke obrade tavanica i zidova u učionicama, a na poseban način određena je i površina akustičke obrade u kancelarijama, biblioteci i hodnicima.
Za akustičko prilagođenje predviđene su tri vrste apsorpcionih obloga. Osim po akustičkim zahtevima, odabrane su tako da zadovoljavaju i zahteve statike objekta, uz ograničenje dozvoljenog dodatnog opterećenja postojećih tavanica, kao i po vatrootpornim osobinama i po visokom koeficijentu reflektovanja svetlosti. Predviđeno je i da radovi mogu biti izvedeni nezavisno, u dva navrata, recimo najpre na zidovima, potom na tavanicama, ili obratno, prema zahtevima investitora.
U skladu s ranije stečenim iskustvima, potvrđenim izvođenjem u sličnim objektima, pored ostalog, i u muzičkim školama, i u ovom slučaju postignuto je poboljšanje opštih akustičkih uslova, a posebno povećanje razumljivosti govora, što je ustanovljeno subjektivnim ispitivanjem akustike po završetku radova.
Za pohvalu je što je rukovodstvo škole odlučilo da poboljša radne uslove, akustičkim preuređenjem. Uzgred, tokom uvida pre projektovanja, u školi nije uočena povećana spoljna buka, jer se nalazi u mirnom kraju Senjaka, niti unutrašnja buka uređaja i instalacija, jer je sve prethodno izvedeno i ugrađeno pravilno.
P.S.
Za pohvalu je što je rukovodstvo škole donelo odluku o akustičkoj rekonstrukciji čim je zabrinuti roditelj obavestio direktora da se njegova deca tokom predavanja osećaju kao da će ih zaboleti uši, ako ne i glava, zbog, kako su rekli, preteranog odjekivanja zvuka. Direktorovom pitanju nastavnicima, o neprijatnom zvuku u učionicama, usledili su slični odgovori, potvrđujući primedbe učenika.
I, dok se, na jednoj strani, može odati priznanje i savesnom roditelju i rukovodstvu škole, na drugoj strani, tužno ali istinito, uočeni akustički nedostaci, kao smetnja odvijanju nastave u školi, nisu ni veći ni štetniji od sličnih pojava u pojedinim ovdašnjim televizijama, bolje reći nazovi-televizijama.
Poslednjih godina svedoci smo emitovanja govornih i emisija vesti, čak i večernjeg dnevnika, u, može se reći - amaterskim televizijama, tako što se nestručnjaci gotovo utrkuju da gledaocima priušte što lošiji i neprijatniji zvuk. Uz govor voditelja programa i sagovornika čuje se ne samo reverberacija, odnosno neprijatno odzvanjanje zvuka, kao da je udvojen, sličan akustičkom efektu kupatila, već i povećan nivo šuma i buke.
Inženjerska pitanja zvučne izolacije i unutrašnje akustičke obrade studija, u cilju sprečavanja nepovoljnih zvučnih pojava, rešavana su pre više od 80 godina. Postizanje zadovoljavajućeg odnosa signal/šum u snimanom i emitovanom programu rešavano je pre stotinak godina, usavršavanjem konstrukcije prvih radio predajnika i prijemnika, a tačku na potiskivanje šuma u uređajima za snimanje zvuka stavio je svojim čuvenim izumom Rej Dolbi, pre pola veka, 1967.
Žalosno je da se u Srbiji, u kojoj su još u vreme pomenutog velikana, Dolbija, prihvaćeni i primenjivani postupci za pravilno projektovanje akustike studija, poslednjih godina snimaju i emituju programi ispod donje granice prihvatljivog, iz prostorija koje se ne mogu nazvati studijima, sa akustikom, odnosno opštim kvalitetom zvuka lošijim od zvuka koji je đacima omogućila škola iz opisanog tehničkog rešenja.
Da sve bude tužnije, ispostavilo se da su pametna deca iz škole u Senjaku postupila ozbiljnije i profesionalnije od nadobudnih, navodnih zvezda novinarstva, umišljeno važnih, velikih direktora i odgovornih urednika pojedinih loših televizija, koji se ne stide svog amaterizma, oličenog, pored ostalog, i u nakaradnom snimanju i emitovanju programa, neretko začinjenih voditeljima i voditeljkama kreštavog, pušački promuklog, vrištavog, piskavog, neprijatnog glasa, često i s govornom manom, uz šuštanje kroz zube i zaplitanje jezikom, a sve na granici ruganja gledaocima i slušaocima.
Da li je to nadobudno društvo direktora i odgovornih urednika loših televizija ikada čulo da se pri izboru voditelja programa zahteva da imaju radiofoničan glas? Jednostavno rečeno - jasan, razgovetan, uhu prijatan!
I još nešto - sniman i emitovan iz akustički izolovanih, zvučno prigušenih prostorija, zvanih studio i tehnička režija. I to čisto. Onako kako rade, recimo, najbolje francuske i engleske televizije, a za pohvalu, i poneka naša pravilno projektovana i sagrađena radio ili televizijska stanica. Bez nepotrebnog dodatka besmislene, u suštini štetne, prateće, pozadinske muzike, koja ometa govor i smanjuje razumljivost, po akustičkoj zakonitosti zvanoj - efekt maskiranja.
................................................
Kvalitet zvuka u elektronskim javnim glasilima
Piše: Mr Blažo Guzina, dipl. inž.
Svojevremeno, u predvečerje digitalizacije televizije, obradovala nas je lepa vest iz Vlade Srbije da će do 2015. biti obavljena digitalizacija emitovanja radija i televizije.
O vesti, obnarodovanoj od ministarke za telekomunikacije i informaciono društvo, a potekle, verovatno, od jedne njene saradnice, mnogo hvaljene profesorke, govorilo se i pisalo mesecima, ako ne i godinu-dve. Poznavaoci i stručnjaci su se čudili, poneki možda i kikotali i smejuljili najavi digitalizacije emitovanja radija, jer je i u Evropi i kod nas bilo planirano i oročeno jedino ukidanje analogne i uvođenje digitalne televizije. Digitalizacija radija odložena je za naknadno razmatranje, o tom potom.
Svejedno, ne mareći za izjave tipa – rekli i preživeli, dobronamerni gledaoci televizije su se ponadali bar poboljšanju kvaliteta slike i zvuka u televiziji, premda uz opravdan oprez, svesni raskoraka između tehnoloških dostignuća, koja su nam podarili najbolji inženjeri elektrotehnike iz belog sveta, i domaćih donosilaca odluka, koji su izgleda umislili da će se digitalizacijom, kao čarobnim štapom, rešiti brojni zatečeni nedostaci.
Nažalost, ispostavilo se da su sumnje, oprez i zabrinutost bili opravdani, jer su nakupljeni tehnički, organizacioni i programski nedostaci u domaćim televizijama, nešto manje u radio stanicama, ali i u brojnim studijima za snimanje zvuka za film, reklame i internet, jednostavno preneti i u novu, digitalnu, eru.
Zbog pomanjkanja stručnosti, reda i kontrole, kod nas se još emituju, čast izuzecima, i televizijski programi sa tehničkim kvalitetom slike i zvuka lošijim od dozvoljenih donjih granica. Gledaoci i slušaoci se pitaju da li im se urednici, rukovodioci i vlasnici pojedinih televizija rugaju emitujući i programe sa poslovično lošim kvalitetom zvuka, nedozvoljeno visokim nivoom buke, smetnjama, šumom i prizvucima iz akustički nedovoljno izolovanog i prigušenog prostora.
Uzgred, reč je o tehničkim pitanjima koja su inženjerski rešavana pre drugog svetskog rata, kada su se sva velika otkrića u svetu snimanja zvuka za potrebe radija i filma međusobno prožimala, potom su primenjena i u novopridošloj televiziji, najzad, krajem 20. veka i na internetu. Na osnovu stečenih iskustava, vremenom su postavljena i osnovna pravila snimanja, emitovanja i reprodukcije zvuka, i, najvažnije, od čega sve počinje, ustanovljene su preporuke za zvučnu izolaciju i unutrašnju akustičku obradu studija i tehničkih režija za snimanje i emitovanje zvuka. Budući da se kod nas te preporuke i pravila nedovoljno ili uopšte ne primenjuju, u nastavku teksta biće pojedinačno razmotrena.
Akustika studija za snimanje i emitovanje zvuka
Osnovna studijska celina za snimanje i emitovanje zvuka sastoji se od studija i tehničke režije.
Studio je akustički obrađena prostorija u kojoj se pomoću jednog ili više mikrofona snima zvuk izvođača programa (govornik, muzičar, pevač, glumac, zabavljač ...).
Tehnička režija je akustički obrađena prostorija u kojoj snimatelj (tehničar emitovanja) snima program iz studija uređajima za snimanje i obradu zvuka, pomoću zvučnika proverava kvalitet zvuka subjektivno (slušanjem), a mernim instrumentima proverava i podešava električni signal zvuka objektivnom metodom (merenjem).
Akustika studijske prostorije, u širem smislu, podrazumeva da je zaštićena od buke (zvučno izolovana) i da je izvedena unutrašnja akustička obrada zidova, tavanice i, po potrebi, poda, s ciljem prigušenja odzvanjanja zvuka.
Projektovanjem zvučne izolacije i prostorne akustike bave se inženjeri elektrotehnike koji su se posle diplomiranja specijalizovali za akustiku, magistrirali ili doktorirali.
Postoji nekoliko činilaca od kojih zavisi prostorna akustika.
Najvažnija akustička osobina prostorije je vreme reverberacije.
O tome će biti reči u odeljcima koji slede.
Pravila za snimanje i emitovanje govora
U studijima za snimanje/emitovanje govora primenjuju se dva osnovna pravila:
1. Potrebno je da snimani i emitovani govor zvuči tako da slušalac stekne utisak da je voditelj programa, koji, na primer, čita vesti, došao u njegov dom da mu saopšti vesti. Drugim rečima, ne sme se snimiti ikakav prizvuk koji potiče iz studija, odnosno od neodgovarajuće akustike prostora, a koji, pri tom, zvuku govornika dodaje određenu akustičku "boju", remeti prirodnost i čini ga izveštačenim.
2. Cilj je da govor zvuči prirodno, prijatno, sa toplinom i vrhunskom razumljivošću; ukoliko se makar malo čuje zvuk prostora u kome se obavlja snimanje, čarolija prijatnog zvuka nestaje i slušalac je svestan da "tamo negde" postoji akustički nepovoljan prostor sa neprijatnim zvukom i prizvucima. I prosečan, neupućen slušalac, kome ova tematika ne mora biti poznata, uočiće da je zvuk iz lošeg studija, ili nestručno odabranog mesta snimanja, neprijatan i nedovoljno razumljiv.
Već zbog ovih jednostavnih pravila, pod uslovom da se upristoje i uozbilje nadležni za pitanja radija i televizije, ne bi mogle da se bave emitovanjem programa radio i televizijske stanice u čijim se programima čuju galama i dovikivanje iz susednih prostorija, šum uređaja za provetravanje i, neretko, neprijatan zvuk glasa voditelja i voditeljki programa, sa govornom manom, kreštavim, promuklim ili vrištavim glasom. Sve to je još naglašenije ako je prostorna akustika studija nezadovoljavajuća, jer se osnovnom zvuku govornika pridodaje "jeka", odnosno odzvanjanje prostora.
Razumljivost govora
Stručnjacima za akustiku poznato je da je osnovno merilo kvaliteta snimanog, emitovanog i reprodukovanog govora - razumljivost. Međutim, značenje pojma razumljivosti u akustici razlikuje se od istog u lingvistici. U lingvistici se pod razumljivošću podrazumeva da li razumete srpski ili, recimo, engleski jezik. U akustici se pod razumljivošću podrazumeva da li razumete reči izgovorene na našem jeziku, uzimajući u obzir da loša akustika prostora i nestručno snimanje pogoršavaju razumljivost govora. Primer: brojni domaći filmovi, televizijske serije, radijske i televizijske emisije i reklame sa loše snimljenim zvukom.
Za primenu pomenutog pravila, da snimani i emitovani govor zvuči kao da je voditelj programa došao u dom slušaoca, potrebno je obezbediti sledeće: pored zadovoljavajuće zvučne izolacije, neophodno je da prostorna akustika studija bude u dovoljnoj meri prigušena, odnosno vreme reverberacije mora biti podešeno tako da slušalac ne može uočiti uticaj akustike studija. Time će se postići da mimo snimanog govora slušalac ne čuje ikakav prateći zvuk, koji karakteriše akustiku studija.
Uticaj vremena reverberacije
Vreme reverberacije je fizički pokazatelj koliko prostorija odzvanja. Za zvuk sniman u studiju sa velikim iznosom vremena reverberacije kaže se da "zvoni", "ječi", kao da je "iz kupatila" ili "bubnja kao u buretu". Posledično, kada snimatelj ocenjuje kvalitet snimanog ili emitovanog zvuka, subjektivno, slušanjem pomoću zvučnika, ukoliko to radi u tehničkoj režiji koja previše odzvanja ili "ječi" (jer je reverberacija veća od dozvoljene), rezultat je nepouzdan, zbog nepovoljnih akustičkih uslova slušanja. Nastojeći da utvrdi uzrok nezadovoljavajućem kvalitetu zvuka, snimatelj ne može da razluči da li je "krivac" loš postupak snimanja, mikrofon, zvučnik, akustika studija, akustika tehničke režije ili sve zajedno.
Opisana nevolja, na žalost, postoji u radio i televizijskim stanicama i snimačkim studijima, u kojima se akustička obrada tehničke režije svodi na okrečene zidove, a u nazovi-studiju su ugradili nedovoljnu ili pogrešnu akustičku obradu, te neuspešno imitirali pravi studio.
Da bi omogućili postizanje odgovarajućeg prigušenja prostorne akustike, odnosno zahtevanog vremena reverberacije, poslednjih stotinu godina inženjeri, stručnjaci za akustiku, uložili su mnogo truda i znanja u razvoj specijalnih konstrukcija za akustičku obradu studija i tehničkih režija.
U zemljama sa visokim stepenom tehničke kulture ne postoje velike razlike u pogledu akustike studijskih prostorija. Podjednaka pažnja posvećuje se akustici studija, zbog uticaja prostora na zvuk koji snima mikrofon, i akustici tehničke režije, zbog uticaja na rad zvučnika pomoću kojih snimatelj ocenjuje subjektivno, slušanjem, kvalitet snimanog i emitovanog zvuka.
Za ocenu kvaliteta zvuka snimanog u govornom studiju, kao što smo videli, najvažnije merilo je razumljivost. Snimanjem u pravilno projektovanom i sagrađenom studiju postiže se vrhunska razumljivost, što se po pravilu potvrđuje i činjenicom da su vrednosti vremena reverberacije u dozvoljenim granicama. Suprotno, u lošem govornom studiju vreme reverberacije je preveliko, veće ne samo od preporučene, već često i od gornje granične vrednosti. Pošto zvuku iz lošeg studija nedostaju prirodna toplina i prijatnost za uho, govor deluje "tvrdo" i "metalno", uz naglašeno neprijatno "bubnjanje" prostora. Krajnji rezultat su zamarajući zvuk govora i smanjena razumljivost. Za takav studio kaže se da "odzvanja kao bure" ili "ječi kao kanta".
Na žalost, kod nas se poslednjih godina grade i akustički loša radijska, televizijska i uopšte, snimačka studija, bolje reći nazovi-studija.
Pri tom, postoje dve krajnosti u pristupu onih koji to amaterski, nestručno rade.
Ima primera nazovi-studija, gde su na zidove i tavanicu postavili sunđeraste ili slične, neodgovarajuće, porozne akustičke materijale, koji apsorbuju zvuk selektivno, narušavaju prostornu akustiku i uzrokuju zvučnu neravnotežu. Drugu krajnost čini pogrešna primena tvrdih materijala, poput stakla, fugovanog kamena, opeke, lakiranih dasaka ili furnirane iverice, za navodnu unutrašnju akustičku obradu. Tu spada i nestručna primena difuzora, što je u poslednje vreme nekritički proglašeno tobože novom, savremenom akustičkom obradom studija. Ovakva "obrada", zasnovana na tvrdim materijalima i difuzorima nedovoljno ili uopšte ne apsorbuje zvuk i ne može doprineti akustičkom prigušenju snimanog i emitovanog zvuka.
U pravilno projektovanom studiju i tehničkoj režiji, za obradu zidova i tavanica primenjuju se specijalne konstrukcije akustičkih apsorbera zvuka, odabrane i proračunate tako da obezbede visoku akustičku delotvornost, u cilju zadovoljavajućeg prigušenja zvuka.
U studiju sa neodgovarajućom akustikom i nedovoljnim prigušenjem zvuka, usled naglašene akustičke neravnoteže prilikom snimanja do mikrofona dopire, osim direktnog zvuka od govornika, i obilje zvučnih talasa odbijenih od zidova, poda i tavanice. Studio previše odzvanja i opšti kvalitet zvuka je nezadovoljavajuć.
Suprotno, kada se sluša radijska, ili gleda i sluša televizijska emisija vesti, ukoliko se program emituje iz studija sa dobrom akustikom, slušalac/gledalac uočava da je zvuk prijatan, razumljivost je odlična i ne postoje neželjeni, ometajući prizvuci.
Ako, zatim, voditelj najavi prilog snimljen van studija, recimo u kancelariji ili hodniku, gledalac neretko može čuti da je zvuk neprijatan, a govor nerazumljiv, zbog naglašenog uticaja loše akustike prostora. Pri povratku u studio, u nastavku emitovanja vesti, gledalac odahne i ponovo oseti blagodeti prijatnog zvuka, uočavajući, iako nije stručnjak, nedostatke iz prethodnog priloga.
Kod nas, na žalost, ima i radio i TV stanica u čijim je nazovi-studijima, sa amaterskom akustikom, zvuk toliko loš da slušaoci i gledaoci odahnu tek kada čuju prilog koji nije sniman u "studiju", već, na primer, u parku ili na ravnom krovu visoke zgrade, daleko od prometne, bučne saobraćajnice.
Uticaj pozadinske muzike
U pojedinim radio i TV stanicama i studijima za snimanje reklama primenjuju i neverovatan "izum" i svojevrstan "doprinos", koji je, na žalost, nadživeo analognu i prenet u digitalnu eru. U lošim, amaterskim, studijima često se uz snimani i emitovani govor čuju odzvanjanje (reverberacija) i prizvuci, buka i šumovi nedovoljno zvučno izolovanog prostora. Krajnji rezultat su zamarajuć, neprijatan, zvuk i smanjena razumljivost govora.
Ali, to nije sve. Pošto, izgleda, ni urednicima ni snimateljima u nazovi-studijima, amaterskim radio i TV stanicama niko nije rekao da je smanjena razumljivost govora glavni nedostatak studija sa lošom akustikom, pojedinci su se, da bi prikrili akustičke nedostatke, dosetili "spasonosnog rešenja": tokom snimanja i emitovanja govornih emisija, čak i vesti, uveli su puštanje pozadinske instrumentalne muzike jednoličnog ritma. Nestručnjacima, "izumiteljima", očigledno nije poznata izuzetno štetna pojava - akustički efekt maskiranja. Muzika koju puštaju kao pozadinski zvuk uz vesti ili govorne emisije, efektom maskiranja dodatno smanjuje ionako pogoršanu razumljivost govora. Početnom lošem rešenju (studio bez akustičke obrade, ili sa pogrešnom i nedovoljnom obradom) dodali su drugo, u vidu pozadinske muzike, što još pogoršava razumljivost govora. Umesto da sagrade akustički pravilno projektovana studija, pokušavaju da muzikom prikriju nedostatke koje nije moguće sakriti.
Jedino što su postigli je ružan način kojim pokazuju gledaocima i slušaocima koliko im je malo stalo do kvaliteta zvuka.
Zbog toga bi bilo poželjno da se, nikad nije kasno, povede računa i o merama za zadovoljavanje osnovnih merila kvaliteta emitovanog programa, što pojedine radio i televizijske stanice još nisu postigle, bez obzira na mnogo hvaljenu digitalizaciju.
Snimanje zvuka na vetru
Vetar je najveći neprijatelj snimanja zvuka u spoljnom prostoru. Ukoliko se radi nestručno, usled udara vetra u membranu mikrofona snimani zvuk će biti izobličen i izuzetno neprijatan uhu slušaoca. Vetar će izazvati neželjeno pomeranje membrane mikrofona, koje se čuje kao krčanje i bubnjanje. Smetnje zavise od brzine, odnosno jačine udara vetra, ali i od vrste mikrofona, konstrukcije i oblika kućišta.
Svojevremeno je i kod nas svaka iole ozbiljnija radio ili televizijska stanica imala stalno zaposlenog inženjera - specijalistu za akustiku, a i na visokoškolskim ustanovama su snimanje zvuka predavali inženjeri, stručnjaci za akustiku. Tada se posebno izučavala tematska jedinica - snimanje na vetru. Primerice, zbog uticaja na kvalitet zvuka i svesti o težini problema, u udžbeniku "Uvod u tehniku snimanja zvuka" ova tema je posebno obrađena.
Danas, kada većina radio i TV stanica nema nijednog zaposlenog akustičara, a u nekim školama i akademijama snimanje zvuka predaju čak i muzičari i priučeni snimatelji, problem je "rešen" tako što su njihovi učenici i nadobudni urednici radio i TV programa proglasili vetar višom silom! Nestručnjaci ne mare što će "dragim" ili "poštovanim" gledaocima i slušaocima emitovati emisije sa neprijatnim zvukom, kao da su se unapred predali, nespremni i na pokušaj da nauče kako se problem otklanja. Stoga, nije retkost da za vreme prenosa poseta najviših državnika, prilikom dočeka ispred aviona ili vladine zgrade, ne čujete dobro ne samo izgovorenu reč, nego i državnu himnu, zbog krčanja i bubnjanja u mikrofonu dok duva vetar.
Snimanje govora u bučnim uslovima
Domaće televizije hronično pate od problema lošeg kvaliteta zvuka u govornim emisijama snimanim u bučnim uslovima. Kao primer može poslužiti emisija o otvaranju izložbe slika ili o predstavljanju nove knjige. Postoji poseban način snimanja govora u bučnim uslovima, koji podrazumeva poznavanje akustičkih zakonitosti uticaja buke na snimani zvuk, detaljno razumevanje elektroakustičkih osobina mikrofona, pažljiv izbor vrste mikrofona i načina snimanja. Budući da se kod nas snimanjem zvuka bave i amateri, koji ne poznaju akustičke zakonitosti, niti umeju da shvate i rastumače tehničke karakteristike mikrofona, česti su primeri da na ekranu vidite voditelja i sagovornika, čujete da govore, nadvikuju se, ali je razumljivost nedovoljna; samozvani snimatelj na čudan način uspeva da jače i razgovetnije snimi okolni neželjeni zvuk, žagor, galamu i muziku, tako da se sagovornici najslabije čuju.
Društvo koje na opisani način snima emisije izgleda nikada nije čulo za postojanje pomenutog, izuzetno štetnog, akustičkog efekta maskiranja, kada okolna buka ometa zvuk govora, a direktna posledica je smanjena razumljivost.
Neko bi mogao reći - pa šta očekujete od loših đaka, snimatelja čiji rukovodioci, urednici i novinari misle da je Tajland ostrvo, te u vestima, čak i putopisnim emisijama tvrde da se nešto dogodilo na, umesto u Tajlandu, a ugledaju se na "učene" ljude koji su upisali u sve srpske udžbenike i geografske karte ime nepostojeće planine Mont, kao izmišljeni prvi deo naziva najvišeg vrha na svetu, Everesta, dok nas neki "učeni" marketinški stručnjaci zasmejavaju reklamama kozmetike proizvedene po, kako kažu, posebnoj hemijskoj formulaciji.
Što se tiče školovanja, tužno ali istinito, u Srbiji postoje i katedre, među kojima su najgore one koje su, pored lepih starih reči katedra i smer, uvele rogobatnu tuđicu - departman, na kojekakvim sumnjivim fakultetima i školama, koje godinama "izbacuju" navodne mastere, televizijske producente, reditelje, dramaturge, organizatore, realizatore, piarove, ejčarove i, umesto snimatelja - dizajnere zvuka, ili, kako neki pogrešno kažu - tona, kojima tokom školovanja nisu obezbedili makar jedan pristojan kurs tehničke akustike, sa naglaskom na primeni u oblasti radija i televizije. Naravno, na nekim od tih katedri ili departmana su spremni da žustro potvrde da je kod njih o "dizajnu" zvuka držao predavanja izvesni čuveni tonac, što pokazuje da im nije poznata ni suštinska razlika u značenju reči zvuk i ton. Stoga, nije čudno što su u radio i televizijskim stanicama zapošljavali i te nedovoljno i nepravilno školovane mlade ljude, tonce, kao sinonim za neznanje, nestručnost i loš zvuk.
Lažni akustičari i njihove "gluve" sobe
Kada je reč o uticaju akustike studija i tehničkih režija na snimani i emitovani zvuk, evo još nekoliko tužnih činjenica. Postoje, na žalost, i lažni akustičari, koji su uspeli da ponegde naprave i pokoju imitaciju studija. Lažni, nazovi-stručnjaci za akustiku, prepoznaju se, pored ostalog, i po pogrešnoj upotrebi pojma - gluva soba.
Kao što je poznato, osnovna studijska celina za snimanje zvuka sastoji se od studija i tehničke režije. Izraz "gluva soba" je specifično ovdašnji "doprinos" nestručnoj nazovi-terminologiji. Osam milijardi ljudi prihvatilo je jedinstvenu reč iz engleskog jezika - studio. Pored studija je tehnička režija (na engleskom: control room). Jedino u Srbiji, u kojoj živi manje od promila čovečanstva, nestručnjaci su uspeli da izmisle "nove" izraze za studio i tehničku režiju. Najpre su, nepotrebno i nerazumno, tehničkoj režiji dali pogrešan naziv - studio. Potom su se našli u čudu i nisu znali šta će s pravom studijskom prostorijom, preko puta tehničke režije. Zato su rešili problem koji su sami stvorili, i jednom nesrećnom rešenju dodali drugo. Od početne gluposti načinili su glupost na kvadrat. Studiju su dali "nov" naziv: gluva soba.
Pri tom su pokazali da ne vladaju ni osnovnim pojmovima iz sveta snimanja i emitovanja zvuka. Gluve sobe se ne primenjuju u radio i TV stanicama, niti u studijima za snimanje govora i muzike. Prave gluve sobe postoje jedino u okviru izuzetno složenih (za projektovanje i izgradnju) elektro-akustičkih laboratorija za naučna istraživanja. Kada se iz Srbije krene ka severozapadu, na primer, na pravu gluvu sobu nailazi se u naučno-istraživačkom centru za ispitivanje buke vozila jednog nemačkog automobilskog giganta.
Uzgred, pre nekoliko decenija, kao izuzetak koji potvrđuje pravilo, u velikim državnim radio stanicama postojao je i poneki dramski studio, sa malom, uslovno rečeno polu-gluvom sobom, pored eho-sobe, za snimanje specijalnih zvučnih efekata.
Međutim, izmišljanje i uvođenje gluve sobe kao pogrešnog opšteg pojma, umesto studija, stvorilo je takav problem da su pojedini profesori u srednjim i visokoškolskim institucijama, akademijama i fakultetima skloni da na početku školske godine opominju đake i studente da neće završiti godinu ako ne nauče šta su studio i tehnička režija i što pre ne zaborave glupost sa lažnom gluvom sobom. Takođe, u školama i na fakultetima đaci i studenti međusobno se upozoravaju i opominju na postojanje lažnih akustičara, koji su zatrpali, ili bolje reći zagadili neke internet forume nestručnim člancima sa navodnim savetima o akustici "gluve sobe", snimanju zvuka i radijskoj produkciji. Prepoznaju se i po nepoznavanju osnovnih pojmova i nespretnoj upotrebi stranih reči i pojmova, poput voice-over i RT60. Da su uspeli da pročitaju bar jednu stručnu knjigu ne bi se brukali objašnjavajući kako u svom neznanju zamišljaju "gluvu sobu", voice-over i RT60.
Emitovanje priloga sa lošim kvalitetom slike i zvuka
Nažalost, postoje i televizije koje pate od nedostatka odgovornosti i potrebe izvinjavanja gledaocima za emitovanje priloga sa lošim kvalitetom slike i zvuka. Kada je reč o slici, poneki su uspeli bar da prihvate pravilo da na ekranu napišu napomenu - amaterski snimak - kao izvinjenje za loš kvalitet.
Što se tiče govora, u stranim televizijama postoji pravilo da se za loše snimljen, nedovoljno razumljiv govor ne izvinjavaju, već problem rešavaju na delotvorniji način, tako što emisiju titluju, da gledalac čita tekst loše snimljenog, nedovoljno razumljivog govora.
U našim televizijama još nije razvijen stepen svesti i odgovornosti potreban za primenu ovog pravila. Jedan od razloga je i višedecenijski nerazuman i neprihvatljiv stav pojedinih televizijskih, a i filmskih poslenika - važna je slika, a ne zvuk. Ne samo da se ne stide ovakvog pristupa, već se pravdaju frazom - slika govori više od hiljadu reči. Niko ne osporava značaj slike, ali je tužno da se ovakvim stavom opravdava loš zvuk. Uzgred, oni koji se koriste ovom izrekom kao poštapalicom, po pravilu ne kažu pravilno - zvuk, već pominju neprikladnu reč ton. Nisu naučili da se zvuk sastoji od govora, muzike, šumova i prizvuka, pri čemu je ton nešto što se odnosi na muziku, a nipošto ne na zvuk uopšte. Televizijskim i filmskim stvaraocima koji ne razlikuju zvuk od tona smeju se deca u školi kada nauče šta je zvuk, a šta ton (do, re, mi, ... c, d, e, f).
Radiofoničan glas
Takođe, nekada, u drugačija vremena, kada je svaka iole ozbiljnija radio ili televizijska stanica imala stalno zaposlenog inženjera - specijalistu za akustiku, on ili ona bi, pored brige o mikrofonima, zvučnicima, studijskoj akustici i opštem kvalitetu zvuka, neretko rukovodili i radom komisije za izbor voditelja programa. Osim što se očekivalo da budući voditelji budu obrazovani, sa znanjem stranih jezika (bar toliko da umeju da izgovore garnier, delhaize, citroen, cisco, cesna ...), uz negovan, pravilan izgovor, glavni zahtev bio je - radiofoničan glas.
Radiofoničan glas je, jednostavno rečeno - prijatan za uho, bez govorne mane i, najvažnije, odlikuje ga vrhunska razumljivost.
Danas, u pojedinim televizijama ima primera da veoma gledane programe, pa čak i emisije vesti vode osobe sa neprijatnim glasom, suprotnim radiofoničnom. Postoje i voditelji/voditeljke sa nekakvim tugaljivim, tunjavim glasom, neretko neprijatnim, a i vrištavim, kreštavim, pušački promuklim, ili sa govornom manom. Ima i televizija u kojima sportske susrete prenose voditelji sa glasom koji je blizak baritonu, što je primereno operskom pevaču, ali je u uslovima zvuka sa bučnog sportskog stadiona govor nerazgovetan i nedovoljno razumljiv. Kada se naljutite na našu neodgovornu televiziju, te promenite kanal i prebacite se na strani program, koji prenosi, recimo, istu utakmicu Mančester junajteda, primetićete da se u istovetnim uslovima engleski voditelj, sa glasom koji je akustički blizak tenoru, odlično čuje i razume.
Televizijske emisije sa udvojenim voditeljima
Na početku razvoja televizije usvojeno je pravilo da govorne i emisije vesti vodi jedan voditelj/ka. I u emisijama sa gostima, učesnicima programa, voditelj je uvek pojedinac. Međutim, zbog suparništva brojnih komercijalnih televizija u SAD, i borbe za osvajanje tržišta, dosetili su se da prekrše pravilo, ne bi li privukli pažnju gledalaca, uvođenjem nepotrebnog i nelogičnog vođenja programa - sa udvojenim voditeljima. Cilj je bio da se usamljenim gledaocima i gledateljkama ponudi privlačan muško-ženski par, iako je nesvrsishodno da, dok jedno od njih govori, drugo gleda u kameru i dosađuje se. Nelogično i reklo bi se glupo, ali, ispostavilo se, komercijalno isplativo, iako bi televizijski kritičari bez dlake na jeziku ovakav način vođenja emisija mogli nazvati svojevrsnom prodajom seksa.
A, kako obično biva, da se kod nas rado prihvataju raznorazne belosvetske dosetke, neretko i uz preterivanja, ubrzo se pojavilo čudo od emisije - sa neverovatnih pet voditeljki. Dok jedna govori četiri gledaju u kamere, mangupi bi rekli - bleje, ali da sve bude jadnije, od njih pet samo dve su odabrane sa radiofoničnim, uhu prijatnim glasom. Treća i četvrta su se isticale neprijatnim, kreštavim, a peta muškobanjastim glasom, poput dečaka u pubertetu.
I, tek što je to čudo od emisije, na sreću, ukinuto, jedna druga televizija dosetila se da smo mi u Srbiji patrijarhalno društvo, te ne moraju prihvatiti američki način zadovoljavanja potreba usamljenika oba pola: dovoljno je zadovoljiti muškarce, te su im u jutarnjem programu ponudili dve voditeljke, jednu s velikim, drugu s malim grudima, pa neka biraju u koju će gledati ...
Uzgred, da se vratimo temi kvaliteta zvuka, ta jutarnja emisija bila je i jedan od prvih primera neprofesionalnog, nepotrebnog puštanja pozadinske muzike, sa, već opisanim, štetnim, akustičkim efektom maskiranja.
Govor na filmu i televiziji
Za potrebe snimanja govora za film i televiziju posebno se projektuju i grade studija sa odgovarajućom akustičkom obradom, poznata kao studija za sinhronizaciju zvuka (dubbing studio). Pre ulaska u studio za sinhronizaciju zvuka, za vreme snimanja kamerom, na mestu radnje, snimatelj zvuka nosi visoko podignut stativ (tzv. pecaljku) sa mikrofonom usmerenim ka glumcima. Ovako sniman zvuk služi za sinhronizaciju zvuka i pokreta usana glumaca, a retko zadovoljava visoke tehničke zahteve, da bi mogao biti ubačen u završnu verziju filma, pri konačnoj montaži. Na protiv, zbog nedostataka tehnike snimanja zvuka sa mikrofonom na stativu, kao i uobičajeno loših ili bar neodgovarajućih akustičkih uslova na mestu snimanja, po pravilu, po završetku snimanja kamerom glumci i reditelj prelaze u studio za sinhronizaciju, gde većinu scena iznova glume pred mikrofonima. Ovaj put to rade u odgovarajućim studijskim uslovima, gde se govor snima bez uticaja zatečenih nepovoljnih akustičkih okolnosti. Za vreme snimanja glumci nisu u pokretu, tako da su stalno u pravilnom položaju u odnosu na mikrofon. Po završetku snimanja govora, dosnimavaju se muzika i prateći zvučni efekti.
Ali, za razliku od navedenih primera, kod nas postoji i amaterski način snimanja zvuka za film i televizijsku produkciju, kod koga se snimanje govora završava kada i snimanje kamerom. Zbog toga su gledaoci često prinuđeni da gledaju filmove i TV serije sa lošim zvukom, ponekad u tolikoj meri da jedva razumeju glumce.
Zvuk u televizijskoj drami
Na način sličan opisanom, neretko se snima i zvuk u televizijskoj drami, iako ima i svetlih primera da se drama najpre snimi kamerom, a zatim, glumci i reditelj prelaze u studio za snimanje zvuka, gde većinu scena ponovo glume pred mikrofonima. Na žalost, s obzirom da nadležno regulatorno telo za pitanja radija i televizije radi po propisima u kojima se ne pominje reč akustika, moguće je još nešto: - nestručan, nesavestan, tužan i ružan, amaterski način snimanja zvuka televizijske drame na sceni pozorišta za vreme izvođenja predstave. Pozorišna predstava sa lošim zvukom, snimljena u akustički nepovoljnim okolnostima, nudi se gledaocima kao zamena za pravu televizijsku dramu.
Snimanje i emitovanje muzike
Jedno od osnovnih pravila odnosi se i na snimanje i emitovanje muzike. Pravilo glasi: zabranjen je play back, otvaranje usta pevača i gluma muzičara, koji ne sviraju i ne pevaju, nego se pretvaraju, bez mikrofona, ili pred isključenim mikrofonima. Ko dođe u studio doživeće trenutak istine i pokazati da li zna ili ne zna da svira i peva. Ako zna, pevaće i svirati uživo, pred uključenim mikrofonima.
Ovo pravilo decenijama primenjuju televizijske stanice koje vode računa o kvalitetu programa i imaju lepo mišljenje o gledaocima/slušaocima, naročito ljubiteljima muzike, prema kojima se odnose sa visokim stepenom odgovornosti i uvažavanja.
Pri snimanju muzike, kao što je neophodno da u tehničkoj režiji, na mestu snimatelja i producenta, pored režijskog stola, budu ostvareni povoljni uslovi slušanja zvuka reprodukovanog iz zvučnika, istovremeno je važno i da u studiju postoje povoljni akustički uslovi, prilagođeni vrsti snimanog i emitovanog programa.
Različitim vrstama muzike odgovaraju različite veličine studija i akustički uslovi, posebno vrednosti vremena reverberacije.
Osim vremena reverberacije, u studiju je potrebno zadovoljiti i druge akustičke zahteve, naročito u pogledu zvučne izolovanosti, difuznosti, odnosa direktnog i reflektovanog zvuka i raspodele reflektovanih zvučnih talasa. Inženjerski razrađenim postupkom razmeštaja nekoliko vrsta apsorbera postiže se istovremeno i efekt akustičke difuznosti, čime se izbegava nepotrebna primena difuzora, koji, kao što je poznato stručnjacima, ali ne i lažnim akustičarima, amaterima, ne doprinse prekopotrebnoj apsorpciji zvuka.
Stereofonska i okružujuća reprodukcija zvuka
Poslednjih godina, a naročito posle digitalizacije emitovanja, osim stereofonske, sve više se primenjuje i tehnika okružujuće reprodukcije zvuka (Surround Sound), u šestokanalnom obliku poznata i po skraćenici 5.1.
Položaj i međusobni razmeštaj zvučnih izvora, kao što su muzički instrumenti i glasovi, koje smo navikli da sa lakoćom uočimo pri neposrednom slušanju, mogu se odrediti u prostoru pomoću stereofonskog postupka reprodukcije. To znači da se o visokoj vernosti reprodukcije zvuka, u pravom smislu, ne može govoriti pri monofonskoj, već tek pri stereofonskoj reprodukciji. Strogo uzevši, ni stereofonska reprodukcija ne omogućuje postizanje potpuno vernog utiska zvuka okolnog prostora, i to je njen nedostatak u odnosu na okružujuću reprodukciju zvuka.
Okružujuća reprodukcija zvuka dočarava gledaocu/slušaocu subjektivni utisak da je u središtu radnje, odnosno na mestu snimanja.
Ali, za razliku od radio stanica, koje već decenijama emituju zvuk u stereo tehnici, i od bioskopa, koji odavno imaju ozvučenje u tehnici višekanalne okružujuće reprodukcije, na žalost, još ima televizijskih stanica koje emituju zvuk u mono tehnici. To je posledica tužne okolnosti da smo bili jedna od poslednjih zemalja koja je odlagala uvođenje stereofonije u analognoj televiziji, čekajući 21. vek i digitalizaciju (u Evropi se televizija sa stereofonskim zvukom emituje od 1981.).
Zvuk i izgovorena reč na filmu i televiziji u Srbiji
Na žalost, osim televizija koje još emituju zvuk u mono tehnici, ima i primera televizijskih programa koji su snimani u lažnim studijima, bez akustičke obrade, sa prevelikom reverberacijom, tako da zvuk odzvanja, ječi "kao u kupatilu" i, ukoliko ne promenite kanal, počeće da vas bole i uši i glava od neprijatnog zvuka.
Da sve bude tužnije, novosadski časopis Link i niški Infoelektronika godinama su objavljivali članke sa detaljnim objašnjenjima šta je studijska akustika i kako se snima, odnosno kako ne sme snimati zvuk u radijskoj ili televizijskoj emisiji, za potrebe filma, ili interneta.
Na nesreću, posle televizijskih urednika i producenata koji su nametnuli građanima Srbije emitovanje emisija sa lošim zvukom, iz lažnih studija, pojavili su se i imitatori, koji snimaju i emituju govor s namerno naglašenom reverberacijom, tako da zvuči kao "iz kupatila" ili "iz bureta", valjda u želji da programe učine drukčijim, različitim, navodno originalnim i prepoznatljivim.
Uspeli su, ali, izgleda nisu svesni da time vraćaju točak civilizacije unazad! Naime, u Evropi, SAD i Japanu, uključujući i ponekog stručnjaka u Srbiji, poslednjih stotinu godina usavršavano je projektovanje unutrašnje akustičke obrade studija, ne bi li slušaoce radija i gledaoce filma i televizije poštedeli lošeg zvuka, ni približno toliko neprijatnog koliko im se besramno nameće na ovim prostorima.
Uz to, iako čovečanstvo raspolaže znanjem i višedecenijskim iskustvom u snimanju filmova i TV serija, najpre u stereo, a potom sve više u tehnici okružujuće reprodukcije zvuka, kod nas se i dalje snimaju filmovi i TV serije ne samo u mono tehnici, već i na način kako su to radili u Evropi i SAD do 1930. Naime, poznavaoci akustike i audio tehnike znaju da 1931. godina predstavlja najznačajniju prekretnicu u razvoju stereo tehnike, a već 1939. uvedena je višekanalna (trokanalna) stereofonija (prvi film: Walt Disneyjeva "Fantasia", 1939 - 1940.). Ovaj film bio je preteča današnje šestokanalne, okružujuće reprodukcije zvuka (prvi film snimljen u šestokanalnoj tehnici: "Put oko sveta za 80 dana", 1956.).
Kod nas, u snimanju zvuka za filmove i TV serije učestvuju i pojedinci kojima ne smeta što ih, umesto pravilnim nazivom - snimatelj zvuka, nazivaju uličnim, gotovo pogrdnim nadimkom tonac. Neki od tih "tonaca", koji čitavog života snimaju u mono tehnici, misle da ono što kamera "vidi" ujedno i mikrofon "čuje". Zbog toga su u mnogim filmovima i TV serijama dijalozi i monolozi nerazumljivi.
Već smo se upoznali sa primerima snimanja zvuka na sceni, na mestu radnje, često u izrazito lošim akustičkim uslovima, koji mogu biti i posledica nestručnog i neodgovornog izbora mesta snimanja. Nije retkost da slušalac ne može dobro da čuje, niti razume izgovorene reči, jer prostor odzvanja kao u kupatilu, ili se čuju neželjeni prizvuci, na primer škripanje i krckanje starih drvenih podova. Dok gleda takav film ili TV seriju slušalac se oseća neprijatno, kao da će početi da ga bole uši od lošeg zvuka. Suprotno, u stručno i odgovorno snimljenom filmu ili TV seriji, praktično u svim stranim produkcijama (izuzev loše snimanih latinoameričkih i pojedinih hrvatskih TV novela) slušalac će čuti savršeno jasan, prijatan zvuk govora, bez šumova, prizvuka i odzvanjanja prostora.
Ovakvih primera ima bezbroj.
Zbog toga bi bilo poželjno da se i posle digitalizacije, koja nije poput čarobnog štapa otklonila nedostatke, povede računa i o zadovoljavanju osnovnih merila kvaliteta snimanog i emitovanog programa, što u pojedinim radio i televizijskim stanicama i snimačkim studijima još nije postignuto.
P.S.
Ukoliko čitaoca, ljubitelja muzike, zanima pitanje tehničkih, akustičkih razlika u kvalitetu zvuka reprodukvanog sa LP-ploča, CD-a i drugih digitalnih formata, preporučuje se tekst na adresi:
Analog vs. Digital Audio Controversy Resolved (analog-vs-digital-audio-controversy.blogspot.com)
......................................................................................